Bilkić je sa Vučićevim ocem Anđelkom prijatelj celog života - prvi komšija iz Čipuljića, kako je rekao Nedeljko "Kuriru".
Rođen sam u Bugojnu 1941, na samom početku rata, kao najmlađi od šestoro dece. Imao sam samo dve nedelje kad su mi ustaše ubile oca. Ratno sam siroče. Kao i moj vršnjak i prvi komšija iz Čipuljića Anđelko Bata Vučić.
Sin mu Aleksandar, znam ga od rođenja, izrastao je u izuzetnog intelektualca, nenadmašnog govornika,posvećenog državnika, koga uvažavaju i poštuju širom sveta. Nema mu ravna. I neka ga Bog poživi, kao i njegovog oca i celu familiju. Jednom sam rekao Bati da se i ja ponosim njime, a tek on kao otac...
Nedeljko i Anđelko su odrastali zajedno, a za ceo život ih je spojila i ista tragedija: gubitak oca.
- Išli smo zajedno u školu, igrali fudbal, družili se kao deca, odlazili u bioskop... Onda sam otišao u Kragujevac da se školujem, u srednju tehničku školu, pa smo se viđali preko leta i zime, na raspustima. On je u Bugojnu završio srednju ekonomsku školu. A onda smo otišli za Beograd, gde je on završio Ekonomski, a ja Mašinski fakultet.
Mada su nam se putevi razilazili, počeo sam uveliko da pevam i po svetu, a on se bavio svojim poslom, odgovornim dužnostima, uvek smo se viđali. Ja sam 1982. otišao da živim u Kanadu. Tamo su mi i sinovi s porodicama. Međutim, redovno bismo se čuli i družili. Čak je i njegova sestra od strica udata za mog rođenog brata. Tako da smo i doslovno porodični prijatelji.
Bilikić ističe da je zahvalan Aleksandru što je obnovljena kultura sećanja i briga o Srbima u regionu i dijaspori.
- Sramno je da mu čak ne veruju da su mu pobili muški deo familije. U Čipuljiću je gotovo sve što je bilo muško pobijeno. Odvedeno u logore, mučeno, ubijeno. I Jasenovac je veliki zločin. Mi smo narod koji oprašta, ali moramo da pamtimo. Vučići su, inače, bili jako bogati ljudi. Anđelkovog oca su zvali adžija.
To je turska reč, a znači najbogatiji, najviđeniji čovek. Oni su stvarno imali svega i svačega. Moja familija nije bila tako bogata, u stvari, bili smo siromašni. Moj pokojni otac bio je činovnik u jednoj banci. Posle je otvorio krčmu. Međutim, zemlju nismo imali. I kad je rat došao, ne možete da jedete stolice, stolove, stolnjake. Ali imali smo neku malu bašticu, nekako smo se snalazili i, eto, preživeli smo i izvedeni na put.
Kako kaže, druži se sa drugom Anđelkom u Čipuljiću kada god im to prilike dopuste.
- Obiđemo crkvu, groblja naših predaka, familije, zapalimo cveće. Svratimo u restoran da ručamo, podelimo uspomene, sećanja. A teško je. Nema tamo više naših ljudi.