Promena klime značajno utiče i na trendove u poljoprivredi. Tradicionalne ratarske kulture u Srbiji sve se teže gaje, dok se otvara prostor za one koje opstaju u uslovima suše i na visokim temperaturama. Sagovornici portala N1 navode da je najveći problem nedostatak poljoprivrednih strategija koje bi se prilagodile novim okolnostima, ali i tržište koje se „teško privikava“ na nove sorte i ponudu.
Oglas
Dr Milan Mirosavljević iz novosadskog Instituta za ratarstvo i povrtarstvo podseća za portal N1 da je tokom poslednjih godina došlo do značajnog rasta prosečne temperature, pogotovo tokom letnjeg perioda, zatim do izmene rasporeda padavina i čestih letnjih suša.
„Zbog toga se poslednjih godina povećava interesovanje za neke vrste koje ranije nisu bile značajnije zastupljene u našoj ratarskoj proizvodnji, kao što su sirak za zrno, konoplja, heljda, proso, leblebija i lanik. Promena klimatskih uslova jedan je od faktora koji podstiče interesovanje za ove kulture, ali u njihovom uvođenju važnu ulogu imaju i sam plasman, tržište i profit. Jedan deo proizvođača se okreće i kulturama poput batata ili mediteranskim kulturama koje pre gotovo 20 godina nisu bili poznate našim ratarima“, konstatuje Mirosavljević.
"Novi usevi sporo ulaze u domaću proizvodnju"
Naš sagovornik dodaje, međutim, da novi usevi i dalje dosta sporo ulaze u domaću poljoprivrednu proizvodnju.
„Ratari pre svega pokušavaju da rešenje nađu u prilagođavanju sortimenta i tehnologije gajenja široko rasprostranjenih useva, poput kukuruza, suncokreta, soje i strnih žita. U proizvodnji polako rastu površine pod suncokretom, koji ima bolju tolerantnost prema visokim temperaturama i nedostatku padavina u odnosu na kukuruz i soju. Sa druge strane, površine pod kukuruzom, sve više zauzimaju kukuruzi kraće vegetacije iz FAO grupe 300-400 koji se skidaju u zrno, dok je pre 20-30 godina većina proizvodnje bila pod hibridima koji su se brali u klipu“, napominje stručnjak Instituta za ratarstvo i povrtarstvo.
Ističe da sve više rastu i površine pod ozimim strninama i uljanom repicom, jer tokom kritičnih faza za formiranje njihovog prinosa, ovi usevi uspevaju da izbegnu vremenske ekstreme koji se javljaju tokom leta.
„Srbija ima dugu tradiciju oplemenjivanja ovih useva na svojim institutima, poput Instituta za ratarstvo i povrtarstvo. Tako kroz rezultat rada domaće nauke možemo pomoći našim ratarima da pronađu odgovor na ove promene. Od kultura koje su se najviše proširile poslednjih godina, posebno se izdvaja sirak za zrno, koji se sve više gaji, naročito u sušnijim područjima, jer predstavlja jednu od mogućih alternativa kukuruzu u uslovima nedostatka vode“, napominje dr Mirosavljević.
Sirak kao alternativa kukuruzu
Smatra da sirak za zrno doživljava pravu renesansu u našoj poljoprivredi i predstavlja izuzetno racionalan izbor.
„Samo poreklo sirka, koji je iz Afrike, objašnjava njegove skromnije zahteve prema uslovima spoljašne sredine. Kao glavne prednosti sirka - u odnosu na kukuruz - ističe se tolerantnost prema suši i visokim temperaturama, skromniji zahtevi prema zemljišnim uslovima i hranivima. Usled toga gajenje sirka u manje povoljnim uslovima spoljne sredine, može da obezbedi stabilnije prihode u odnosu na kukuruz. Ono što je glavna kočnica proizvodnje ovog useva, pre svega je samo tržište i plasman, jer se domaće tržište polako privikava na sirak u stočnoj hrani“, navodi dr Mirosavljević.
Postoje različite vrste sirka. Krmni sirak se koristi za proizvodnju stočne hrane, dok se metlaš upotrebljava za tradicionalnu proizvodnju metli. Od šećernog sirka se proizvodi sirup, ali se koristi i kao sirovina za proizvodnju biogasa i bioetanola.
Zrnasti sirak se uglavnom koristi kao hrana za stoku umesto kukuruza, ali je sve više zastupljen i u ljudskoj ishrani.
Zrno sirka sadrži značajno više proteina nego kukuruz. To ga čini odličnim izborom za sportiste, vegane i vegetarijance. Tamnije sorte sirka sadrže izuzetno visok nivo antioksidanasa, za razliku od kukuruza. Sirak ima manji glikemijski indeks, a sa kukuruzom mu je zajedničko da ne sadrži gluten.
Poljoprivrednik iz Banatskog Karađorđeva Milan Bogunović podseća za portal N1 da su se različite vrste sirka gajile i ranije kod nas.
„On je od ranije prisutan i aklimatizovan, ali po prinosu nije mogao da parira kukuruzu. U uslovima ovih suša, klimatskih promena i visokih temperatura, pogoršanog oprašivanja kukuruza, on je dobio neku prednost. Imamo primer iz sela u blizini, gde je domaćin posejao na istoj njivi sirak i kukuruz. Kukuruz je dao neki mizerni prinos od 615 kilograma po jutru, dok je jedna vrsta sirka dala 2 tone, a druga čak 2,4 tone po jutru. Međutim, tržište sirka nije razvijeno i to stvara problem“, navodi ratar za portal N1.
Dodaje da on uzgaja trenutno dve vrste sirka.
„Stočni sam nekako uspeo da dam na lager dok ga tržište ne počne tražiti, a beli za ljudsku ishranu, neće niko. Prednost sirka je i to što ga gljiva aspergillus ne naseljava i ne može da ima aflatoksina, za razliku od kukuruza. Svi proizvodi od kukuruza su skloni aflatoksinima u ovakvim sušnim godinama. Što se tiče gljivica sirak je bolji kao hranivo u odnosu na kukuruz, a ima i više proteina“, konstatuje Bogunović.
Ministar podsticao poljoprivrednike da proizvode sirak, a sada nema ko da ga kupi
Podseća da je ministar poljoprivrede Dragan Glamočić predložio poljoprivrednicima da proizvode sirak.
„Na početku sezone je krenula kampanja i od ministarstva i od mnogih drugih: sejte, sirak, sejte sirak‘. Govorilo se i da će Agro Globo organizovano otkupljivati sirak. Na kraju, kad je došla žetva, svi ćute, nikom ništa. Dosta mojih kolega ga je posejalo upravo zbog te priče koja je potekla od ministarstva, promotera i kuća koje prodaju seme. Sada su se svi povukli u mišje rupe, nikome ne treba sirak - standardna priča srpskog seljaka. Bitno je da komercijalisti zarade, a nama kako bude, a uglavnom ne zarađujemo zbog ove suše“, ističe poljoprivrednik.
Postoje uslovi za proizvodnju batata, ali ne i tržište
Stručnjak Instituta za ratarstvo i povrtarstvo napominje da u Srbiji sada postoje uslovi za proizvodnju batata, što već potvrđuju i iskustva pojedinih proizvođača.
„Batat je toploljubiva kultura i zahteva dovoljno toplote i odgovarajuću vlažnost zemljišta tokom vegetacije. Međutim, klimatski uslovi nisu jedino pitanje. Kao i kod drugih novih kultura, za njegovo širenje veoma su važni ekonomika proizvodnje, raspoloživa radna snaga, tehnologija vađenja i čuvanja, ali pre svega tržište i siguran plasman. Zbog toga batat vidim pre svega kao mogućnost za diverzifikaciju proizvodnje, naročito na manjim i srednjim gazdinstvima, a ne kao kulturu koja bi u skorije vreme mogla masovno da zameni neku od naših tradicionalnih ratarskih kultura“, zaključuje za portal N1.
Stvorila se klima za primorske vrste u Srbiji
Dr Milan Mirosavljević kaže za portal N1 da su sada povoljniji uslovi i za gajenje pojedinih primorskih vrsta na našem podnevlju.
„Kao rezultat promene klime, na našim površinama pojavili su se i prvi ozbiljniji zasadi nekoliko vrsta koje su u prethodnom periodu bili karakteristični za toplije krajeve poput Mediterana. Poslednjih godina, na pijacama se mogu naći gotovo redovno i plodovi smokve koje su uzgajane kod nas. Javljaju se i zasadi kakija (japanske jabuke) i pistaća", navodi.
Kako kaže, koliko je upoznat, postoje i pokušaji prvih zasada maslina u Srbiji.
"Ipak moram napomenuti prilikom introdukcije vrsta koji se gaje u Mmediteranskim krajevima, da treba biti oprezan, jer i dalje tokom zime može doći do pada temperature i ispod -15 i -20 stepeni Celzijusa, i mogućeg propadanja zasada. Zbog toga treba tražiti pomoć stručnjaka i sorte koje su tolerantnije na niske temperature“, upozorava stručnjak.
Još ne postoji organizovana proizvodnja tropskog voća i mediteranskog bilja u Srbiji
I Milan Bogunović navodi da u Vojvodini sada već uspevaju smokve, pistaći, nar, ali, kako naglašava, ne postoji organizovana proizvodnja.
„Nema više tih dugoročnih minusa, sve su kraći ti periodi, kasnije u toku zime nas zadese, kada se dan već malo produži. Februarski minus nije isti kao onaj u decembru, kad je najduža noć. Biljke koje ranije ovde nisu preživljavale, sad uspevaju da prežive zimu, a leta su postala aridna (suva, bezvodna, prim.aut), tako da je samo pitanje kada će i maslina doći na naše područje“, izjavio je za portal N1 ratar.
Stručnjak Instituta za ratarstvo i povrtarstvo ističe da se u našem regionu javljaju i prve plantaže mediteranskog bilja poput lavande i smilja.
„Ovo primorsko bilje se nekad gajilo u okućnicama i našim baštama, ali danas širom naše zemlje postoje plantaže, pre svega lavande, od kojih se proizvode kvalitetna etarska ulja“, ukazuje on.
Na pitanje portala N1 da li promena klime u Srbiji može otvoriti neke nove poljoprivredne mogućnosti, ali istovremeno ugroziti kulture po kojima smo tradicionalno poznati odgovara: „promena klime predstavlja mač sa dve oštrice“.
„Uvođenje novih vrsta, tolerantnijih prema suši, mogu dovesti čak i do porasta profita. Gajenje alternativnih strnih žita poput heljde, spelte ili starih sorti mogu da obezbede dodatne prihode poljoprivrednim proizvođačima. Kao rezultat toplije klime, može doći i do širenja vinogradarstva u brdsko-planinskim područjima koja su ranije bila hladna za kvalitetne sorte grožđa“, napominje Milan Mirosavljević.
Tradicionalne ratarske kulture ugrožene
Naš sagovornik konstatuje da promena klime donosi značajne izazove u proizvodnji tradicionalnih kultura.
„Kukuruz i soja kao jedni od naših vodećih ratarskih kultura trpe najveći pritisak usled sušnih perioda tokom leta kad se ovi usevi nalaze u fazi cvetanja, oplodnje i nalivanja zrna. Voćarstvo se suočava sa negativnim uticajem promene klime. Proizvodnja maline i kupine postaje sve ugroženija sušom, dodatno utičući na prihode poljoprivrednih proizvođača. Klima ne nosi samo rast temperatura i sušu tokom leta, tako da i sve češća pojava kasnih prolećnih mrazeva i olujno nevreme sa gradom predstavlja dodatni izvor problema“, upozorava dr Milan Mirosavljević.
Bogunović: Poljoprivrednici proizvode u kartelskim uslovima
Ratar iz Banatskog Karađorđeva smatra da bi strategija poljoprivrede trebala da se prilagodi klimatskim promenama.
„Jedan od načina prilagođavanja je prelazak na ozime kulture i izbacivanje jarih kultura koje ulaze duboko u leto, a neke kulture koje su otpornije na sušu i vrelinu, kao što je sirak, da se i dalje gaje. Naši fakulteti, instituti ne prate klimatske promene, nema strategije koja je primenljiva, održiva. Postojale su i ranije poljoprivredne strategije, ali one nisu poštovane. One moraju da se primenjuju na terenu, prate, da se valorizuje svaki korak pri dolasku do cilja. Ništa od toga nije rađeno, nego je to ostalo mrtvo slovo na papiru“, kaže naš sagovornik.
Ukazuje da je jedan od najvećih problema što domaće tržište nije sređeno, te da poljoprivrednici prodaju jako jeftino svoje proizvode u „kartelskim ili monopolskim“ uslovima.
„Poljoprivrednik proda jabuku za oko 38 dinara, a ona sutra za građane u nekom marketu košta 169 dinara. Neko uzima enormne marže, seljaci se osiromašuju, građani se osiromašuju", zaključuje Bogunović.
Teme