Na šta ovo liči?

(danas.rs)

Ako je ovo što radi režim civilizovana izborna kampanja onda sam ja rimski papa.

Pretpostavljali smo, pribojavali smo se, očekivali smo. I opet nam deluje šokantno. I degutantno. I iritantno. Ponavlja se režimski teror pred izbore jednakom bezobirnošću kao i u prethodnim slučajevima. Teror cinizam, siledžijstvo.

Ponovo tuku ljude na svakom koraku i na svakom mestu. Ponovo prete ko god im se učini sumnjivim. I antipatičnim. Ponovo su pokrenuli svu svoju mašineriju. Šta će tek biti na dan glasanja? Kakav nam užas spremaju za nedelju 25. oktobar? Koje će sve poluge moći pokrenuti ne bi li, na bilo koji način, sačuvali svoju vlast? Njih samo to interesuje. To im je jedina preokupacija. Bolje rečeno, opsesija. Njihova isljučiva namera. I namera i cilj.

Stepen netrpeljivosti prema političkim takmacima prelazi svaku meru i granicu. Režim je podivljao, pobesneo. Izgubio i poslednje zrno uviđavnosti. Nekmoli uljudnosti. To nikad nije ni imao. Očito im se vlast drma. Zaljuljala im se tvrđava sile. Strahuju pod naletima studenata i njihovog pokreta. Zato su se ovoliko izbezumili.

Sad već udaraju naslepo, ne znajući ni koga ni zbog čega. Vide neprijatelja u nedužnim građanima, slučajnim prolaznicima, ljudima na službenim zadacima.

Posve nezavisni i njima nenaklonjeni mediji su im prvi na nišanu. Posve očekivano. Oni se moraju ili ućutkati ili pripitomiti. Ili ukinuti ili preparirati. Ili onemogućiti ili podjarmiti. Postoje i stranci, nekad novinari svetskog glasa, koji u toj nečasnoj raboti učestvuju. Glavnog među njima poznajem još iz devedesetih. Tad je bio perjanica slobodnog novinarstva. Danas je puki izvršitelj naloga vlasti. Saučesnik u gušenju kritičke reči. I izgovorene i napisane. Milioniti put se uveravam da je čovek kvarljiva roba. Veoma lako kvarljiva. Para vrti gde burgija neće.

A na drugoj strani, simulacija kampanje. Simulacija debate. Simulacija dijaloga. Prozirna i otužna gluma. Rđava predstava u kojoj se predstavnici režima, za razliku od svih ostalih, baš dobro osećaju. To je njihov ambijent, njihova situacija, njihov habitat. Baruština. Besomučno dranje, neprekidno optuživanje sagovornika, vređanje i nepodnošljivo praznoslovlje. Uličnim jezikom - lupetanje. Preispoljno.

Uobražavaju da je vikanje najjači argument. Da što su glasniji, to su ubedljiviji. Što agresivniji, to uspešniji.

Skučenog znanja i rečnika, ograničenih kognitivnih kapaciteta, iskeženi i namršteni, neotesani i prosti, oni oličavaju ono najgrdnije lice Srbije.

Kaže njihov kolovođa; citiram:

„Ne smemo državu ostaviti najgorima.“

Vi ste, brajkoviću, najgori od najgorih. Vi. Kod vas je mrtva trka između neznanja i nepoštenja. Neukosti i korumpiranosti. Nasilnosti i lažljivosti. Zatrpavate nas svojim besmislicama, koještarijama, izmišljotinama. Dosadiste i

Bogu i ljudima.

Duh vam je poput cokule.

Zgazite slabijeg, pa se cerite. Vi ste društveni talog ovog naroda, kad moram da kažem. Sirovi, neškolovani, vulgarni. Od srpske studentarije ste načinili političkog protivnika. I to kakvog. Mladi su neiskusni i pomalo naivni. Ali su za vas penicilin. Pomeraju vas iz fundamenta, živciraju do ludila, dovode do belog usijanja. Nepodnošljiva vam je njihova bezazlenost, spontanost, masovnost. Ne trpite rođenu omladinu. Rođenu decu. Rođeno potomstvo.

Digli su se nasuprot vama oni što su pod vašom vlašću rasli, stasavali, obrazovali se. Oni koje ste vi vaspitavali. Kojim ste pamet ispirali. Usađivali vaše laži u glave.

Ama niste uspeli. Ništa vam nije vredelo. I ništa vam ne vredi.

Srpska studentarija vas neće. Namerila je da vas pobedi. I skloni s vlasti. Ne odustaje i ne uzmiče. Izluđuje vas i za***ava vas u zdrav mozak. S oproštenjem na izrazu. Malo li ste nas u crno zavili? Pobili, pomlatili i pokrali? Još biste?

Studentarija vam poručuje:

„E, dosta. Dosta za boga miloga. Mi hoćemo drugačiju Srbiju. Srbiju bez vas i vašeg samodržavlja. Vaše osionosti. Vaše politike. I srušićemo vas. Srbija je naša zemlja. I to ne sutra, već sad i odmah. Gotovi ste.“

Misao je studentska, formulacija je moje malenkosti.

Uzgred i ovo.

Zašto u Srbiji ne može da se glasa pismima iz inostranstva? Ili elektronskim putem?

Zato što vlast krade. Krade, podvaljuje, zloupotrebljava. Zato što nikad nećemo biti sigurni da su tako dati glasovi autentični i nefalsifikovani. A bilo bi najjednostavnije rešenje.

Zašto su ovde neophodne hiljade kontrolora i stotine posmatrača?

Opet isto. Zato što će ova vlast, kao i ranije, upotrebiti svaku mogućnost za izbornu manipulaciju u svoju korist.

Zašto u Srbiji i kamnjanja i izborni dan liče na rat, a ne na normalno glasanje?

I treći put, odgovor je istovetan. Zato što aktuelni vlastodršci hoće vlast po svaku cenu. Svim raspoloživim, protivzakonitim sredstvima.

Takva je, nažalost i na sramotu, naša politička stvarnost. S tim se suočavamo i rvemo godinama. Onomad poverovasmo, posle Miloševićevog pada, da smo bar tu jednu jedinu stvar postigli. Da se izbori održavaju u regularnim uslovima. Da je vlast na izborima smenjiva. Da građani odlučuju na slobodnim i fer izborima.

Ali, ne lezi vraže!

Ovi nas vratiše u tminu autoriranosti. Izbornog diktata. Silovanja izbora. Unazadiše nas načisto.

Dugo slušam priče o njihovoj popularnosti. O većini njima naklonjenoj. O njihovoj političkoj snazi. O penzionerima, ucenjenima, potkupljenima, državnim službenicima koji glasaju za njih…

U redu.

No, pitam te poštovani čitaoče, ukoliko je tako, čemu onda izborne manipulacije, čemu prevare, krivotvorenja, podmićivanja, ucena? Čemu totalna medijska dominacija za njihov račun? Čemu satanizacija političkih oponenata?

Čemu bezočne optužbe za ustaštvo, izdaju, antisrpstvo?

Razlog je očevidan.

Oni, u stvari, nikad i nisu pobedili u ravnopravnoj izbornoj utakmici. Nikad. Tvrdim i ostajem pri toj tvrdnji. Sumnjiva mi je i ona pobeda 2012.

Jer, onaj koji je uistinu pouzdan u svoju snagu i narodnu podršku ne radi takve prljave nečasnosti. Takav u svom samouverenju insistira na jednakosti svih. Takav čak i forsira svoje političke rivale i neistomišljenike. Pušta ih ispred sebe.

Svako ko kaišari, u sebe ne veruje. Hoće ono što pošteno ne može steći.

Upamti to, poštovani čitaoče. Dobro upamti.

Biće frke.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")