Istraživanje ukazuje na to da pogoršanje hroničnog bola u donjem delu leđa može da aktivira moždane regije povezane sa razmišljanjem o sebi i ličnim iskustvima.
Oglas
Naučnici smatraju da bi ovo otkriće moglo da pomogne u boljem razumevanju načina na koji mozak obrađuje dugotrajan bol.
Svakodnevni pokreti, poput saginjanja da bismo vezali pertle ili podizanja kese sa namirnicama, kod osoba sa hroničnim bolom u leđima mogu da izazovu naglo pogoršanje tegoba. Nova studija pokazuje da takve epizode mogu da aktiviraju moždanu mrežu koja se povezuje sa samorefleksijom, ličnim sećanjima i lutajućim mislima.
Reč je o takozvanoj mreži podrazumevanog režima rada mozga, skupu međusobno povezanih regija koje su aktivnije kada razmišljamo o sebi ili svojim iskustvima, odnosno kada nam misli slobodno lutaju. Ovo otkriće iznenadilo je istraživače, jer se navedena mreža tokom akutnog bola, na primer kada dodirnemo vrelu površinu, obično manje aktivira, piše Live Science.
Studija je objavljena 5. oktobra u časopisu „British Journal of Anaesthesia“. Njeni rezultati ukazuju na to da pogoršanje hroničnog bola može da uključuje moždane procese koji prevazilaze samo registrovanje bolnog nadražaja.
Kako mozak reaguje na hronični bol?
Hronični bol u donjem delu leđa, koji traje najmanje tri meseca, jedan je od vodećih uzroka invaliditeta u svetu. Naučnici smatraju da se na početku ovog stanja određene moždane mreže mogu preosetiti, zbog čega bol nastavlja da traje čak i nakon što početni uzrok prođe. Ipak, još nije u potpunosti razjašnjeno šta se događa u mozgu kada pokret izazove naglo pojačavanje već prisutnog bola.
Da bi to ispitali, istraživači su uključili 114 odraslih osoba sa hroničnim bolom u donjem delu leđa. Njihovu moždanu aktivnost pratili su pomoću funkcionalne magnetne rezonance, metode koja registruje promene u protoku krvi i na taj način posredno pokazuje aktivnost različitih regija mozga.
Nakon početnog snimanja, istraživač je svakom učesniku podigao nogu kako bi se pojačao bol u leđima. Noga je zadržana u tom položaju deset sekundi, a zatim spuštena. Mozak učesnika snimljen je neposredno nakon ovog pokreta, a rezultati su upoređeni sa početnim snimcima.
U proseku, postupak je povećao intenzitet bola koji su učesnici prijavljivali za 23 odsto.
Očekivano, tokom pokreta zabeležena je pojačana aktivnost moždanih regija koje učestvuju u obradi bola i kontroli pokreta. Međutim, istraživači su primetili i veću aktivnost ključnih delova mreže podrazumevanog režima rada mozga.
„Uopšte nismo očekivali da će ova mreža biti uključena“, rekao je koautor studije Fadel Zejdan, neuronaučnik sa Univerziteta Kalifornije u San Dijegu, za „Live Science“. Dodao je da su istraživači čak nekoliko puta proveravali rezultate jer su očekivali da će aktivnost ove mreže biti smanjena.
Hronični bol može da postane deo ličnog doživljaja
Istraživači su učesnike izložili i bolnoj toploti na listovima nogu, što je uobičajen način proučavanja moždane aktivnosti tokom akutnog bola. Za razliku od pogoršanja bola u leđima izazvanog pokretom, toplotni nadražaj bio je povezan sa smanjenom aktivnošću dela mreže podrazumevanog režima rada mozga. To ukazuje na mogućnost da se akutni i hronični bol obrađuju na različite načine.
Učesnici koji su prijavljivali intenzivniji hronični bol u leđima imali su i snažnije veze između mreže podrazumevanog režima rada mozga i regija koje obrađuju senzacije iz leđa.
Prema zaključku autora, to bi moglo da znači da hronični bol vremenom postaje isprepletan sa načinom na koji osoba doživljava sebe i sopstveno telo.
„Ovo pogoršanje bola gotovo je postalo deo onoga što te osobe jesu, iz njihove lične perspektive“, rekao je Zejdan.
Ketrin Martuči, neuronaučnica sa Univerziteta Djuk koja nije učestvovala u istraživanju, pohvalila je način na koji je studija osmišljena. Snimanje mozga tokom pokreta može da umanji kvalitet dobijenih snimaka, pa su istraživači problem zaobišli tako što su mozak snimali pre i posle pokreta koji izaziva bol.
Ipak, Martuči je upozorila da zabeležena moždana aktivnost može delimično da odražava i bol koji traje nakon pokreta ili zabrinutost zbog očekivanog bola. Osim toga, istraživanje nije moglo da utvrdi da li promene moždane aktivnosti doprinose nastanku hroničnog bola ili su posledica dugotrajnog bola.
Da li bi otkriće moglo da pomogne u lečenju?
Istraživači smatraju da bi rezultati u budućnosti mogli da doprinesu razvoju novih pristupa lečenju hroničnog bola. Umesto da se terapije usredsrede isključivo na sam bolni osećaj, mogle bi da se bave i načinom na koji ljudi doživljavaju bol i odnose se prema njemu.
Zejdan i njegove kolege sada ispituju da li pristupi poput meditacije svesne pažnje i kognitivno-bihejvioralne terapije mogu da utiču na mrežu podrazumevanog režima rada mozga i pomognu u ublažavanju hroničnog bola. Kognitivno-bihejvioralna terapija već se koristi kao jedna od mogućnosti u lečenju hroničnog bola.
Ipak, Martuči naglašava da je prerano donositi zaključke o tome kako bi rezultati mogli da se primene u kliničkoj praksi. Istraživanje, objavljeno u časopisu „British Journal of Anaesthesia“, pruža nove podatke o tome kako mozak reaguje kada se hronični bol u donjem delu leđa pogorša nakon pokreta.
Autori ističu da su potrebna dalja istraživanja kako bi se utvrdilo da li su uočene promene samo prateća pojava hroničnog bola ili bi mogle da postanu meta budućih terapija.
Teme