13.10.2026. 10:45h
O banalnosti zla mnogo se napisalo od slučaja Ajhman do danas, ali suština je bila tu odmah: slepo slušanje autoriteta oličeno u „samo sam radio/la svoj posao“. Međutim, nije banalno samo sluganjsko zlo, već i zlo autoriteta. Zlo razmišlja isključivo u klišeima, kaže Džo Hil u svom novom romanu - i to se lepo vidi na domaćem primeru: banalnost je odsustvo kreativnosti, a kad vam deluje da se zlo razigralo - to nije zato što ima mašte, nego zato što nema srama. Samo zato izbijamo na nove nivoe igrice: uvek nadole, probijanjem patosa usled gojenja telesine bestidnosti.
U tom smislu bizarno je zanimljivo što kada bivši predsednik izjavi da se požar na Niškoj tvrđavi nije desio, već da je posredi AI - salva komentara ode u pravcu dijagnostikovanja njegovog stanja, kao da on stvarno veruje da je bilo tako kako govori. A on zapravo preti. U tim trenucima kampanja je realna, čuje se pravi plan i program: bude li ostao na vlasti, njegova laž postaće jevanđelje; ukinuće se i poslednji obzir prema bilo kakvoj istini, neće više biti potrebe za spinom - jer bestidnost je stigla dotle da će se ići u zatvor ne zato što nešto mislite, nego zato što nešto registrujete čulima.
Kao što je sud ustanovio da se 15. marta desila kolektivna koreo-tačka, imaćemo isto tako crno-na-belo zvaničan zaključak da samo nadstrešnica nije bila rekonstruisana. I njen pad biće poslednja nesreća koja se desila. Više se nijedna neće desiti, pa makar vi bili očevidac. Doći će odela da vam objasne kako niste dobro videli. Više vas neće praviti ludima, praviće vas pametnima: ludi su bili oni što nisu ćutali, a ovde će nastupiti masovno opamećivanje. I kad to gnojavo gnezdo korupcije, laži i smrti jednog dana implodira, kada ta zemlja u kojoj postoje samo rijaliti i gestapo do kraja pojede sebe, kada gmižući ostaci ljudi u ritama, nagrizeni bolestima od opšteg zagađenja, pogledaju u jedinu svetlu tačku svojih života - a to je ekran - da im vođa kaže ko je kriv, ko je sad kriv kad su svi izdajnici davno otišli iz zemlje ili trunu po zatvorima… ne, ne sledi obrt. Ne, neće postati kreativniji. Reći će: „Pa oni. Svi koji su nešto znali otišli su umesto da pomognu zemlji. Svi koji su razmišljali, razmišljali su protiv države umesto da pomognu. Tako smo stigli dovde, vidite koliki su to izdajnici.“
AV, dakle, samo proširuje opseg istosti, i svoje i one zatečene; on nije izumitelj ničega - i utoliko gore. On je merna jedinica supstance za ovaj odsečak istorije, aktuelno ime ovde-i-sad za silu koja postoji u svim ljudima; od toga koji procenat u nama ta sila zaposeda zavisi naš karakter, a od toga koji procenat ima u zemlji zavisi na šta zemlja liči. To što dotični priča s kamenom bio bi samo žalostan primer za studente medicine - da nema ogromnog glasačkog tela koje u tome ne vidi nikakav problem. Da nema medija i kvazinovinara koji se za pare prave da je s tim sve okej i nasmrt ozbiljni intervjuišu tog građanina dok bulazni kako razoružava desetoro ljudi s pištoljima, dok otvoreno obećava uvođenje totalnog mraka i diktature. Ne bismo od ćorsokaka napravili trajni ekosistem da je Šešelj ikad bio jedna osoba, a ne vrsta ljudi, rasprostranjena po celom političkom spektru, kako bolno mudro reče Sead Spahović.
Tu smo gde jesmo zato što prihvatljiva kontra šešeljizmu nama nije (niti je ikad bio) Đinđić, nego Koštunica - a suma sumarum, Koštunica vam politički dođe nešto kao Šešelj s kondomom i lubrikantom. Najdalje dokle smo dobacili je softporn u glavu, i to samo kao međuvreme do nove ture hardkora. A hardkor, to je kad 2026. godine, u debati o ekonomiji, Mali pita Šoškića da se izjasni o Ratku Mladiću, u gradu gde je momak nedavno ostao bez slezine zato što se izjasnio o Ratku Mladiću.
Što bi rekli optimisti, proći će i ovo. Ali bude li prošlo, tu tek kreće. Tu počinje borba s mentalitetom. Na terenu gde preti Njutnov zakon koji kaže da je svaki Koštunica predsoblje novom Šešelju. No, tu bar ima nekakve nade, vredi boriti se, iz petnih žila; bude li Srbija na ovoj sad raskrsnici odabrala bestidnost, slušaće njene strofe i refrene zauvek. I neće je dokrajčiti banalnost zla. Nego zlo banalnosti. Masovna nesposobnost da se sagleda išta dalje od svoje zadnjice, što objedinjuje i potkupljene, i ucenjene, i one koji režimu zabludelo vaistinu veruju. Ta će Srbija u tome stvarno biti ujedinjena. Ona pak kojoj se nadamo, ako prevagne, imaće pune ruke posla u obračunu s kriminalom, ali ta muka biće čak lakši deo. Razdvajanje radikalštine od zdravog folklora i identiteta nacije, operacija „rašešeljiše li ti se opanci“ - to je preduslov svih preduslova.
Pogledajte još:
Preuzmi aplikaciju i prati vijesti
PRATITE NAS NA
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")