Proizvođači se žale da su troškovi za sanaciju zagađenog zemljišta i zbrinjavanje industrijskog otpada preveliki, dok pojedini operateri koji se bave tim poslom tvrde da je on potpuno neisplativ u Srbiji. U međuvremenu, stručnjaci su izračunali da svaki evro koji država ili firme danas „uštede“ odlažući rešavanje ovih problema, za 10 do 15 godina koštaće Srbiju i do 20 puta više, usled rasta troškova za lečenja stanovništva, pročišćavanje pijaće vode, uvoz hrane i zbog gubitka tržišne vrednosti zemljišta, piše magazin Biznis i finansije.
Oglas
Piše: Marica Vuković
Prema dostupnim podacima, na teritoriji Srbije je evidentirano 709 potencijalno kontaminiranih lokacija, od kojih je 14 prioritetno, 41 je u procesu sanacije, 52 je sanirano, 478 zahteva dalja istraživanja, a na 103 je istraživanje u toku. Među prioritetnim lokacijama su one u Boru i Majdanpeku, koje su zagađene teškim metalima, bakrom, arsenom i olovom, kao i u Pančevu gde je zemljište zagađeno živom, piše magazin Biznis i finansije.
Česte ekološke havarije koje se dešavaju na industrijskim parcelama pokazuju da mnogi proizvođači izbegavaju troškove za uklanjanje otpada i sanaciju zemljišta, uprkos tome što važeći zakoni propisuju novčane kazne od 500.000 do tri miliona dinara za prekršaje ili privredne prestupe u toj oblasti, dok odgovorna lica mogu biti kažnjena iznosom do 200.000 dinara. Pored nesavesnog ponašanja firmi, razlog za ovakvu situaciju je i to što ih inspekcije ne posećuju onoliko često koliko bi bilo neophodno.
Otrovi u nasleđe
„Složeni projekti na opasnom zemljištu koji uključuju specifična zagađenja, zahtevaju posebnu opremu, mehanizaciju, visoke standarde bezbednosti i stručnjake sa velikim iskustvom u ovoj oblasti“, ističe za B&F Ivana Mirković, direktorka kompanije MITECO.
Ovo beogradsko preduzeće je među prvima u Srbiji počelo da se bavi zbrinjavanjem industrijskog i opasnog otpada i remedijacijom kontaminiranih lokacija, a danas posluje i na tržištima Crne Gore i Severne Makedonije.
Mirković podseća da pored aktuelnog zagađenja, Srbija ima višedecenijski problem sa kontaminiranim lokacijama koje su iza sebe ostavile pogašene fabrike, ali i bombardovanje 1999. godine, kada su uništeni brojni industrijski i energetski pogoni. Iz njih su se u zemljište izlile ogromne količine izuzetno opasnih materija, poput naftnih derivata i industrijskih rastvarača, žive, teških metala i PCB ulja.
„Kada opasne materije stignu u zemljište, putem podzemnih voda, one dospevaju u reke i jezera. Kroz lanac ishrane, ovi otrovi na kraju završavaju u ljudskom organizmu. Budući da se radi o zagađivačima koji se akumuliraju u tkivima, stalan unos i nakupljanje u organizmu dovode do teških oboljenja, oštećenja imuniteta i pojave kancera“ upozorava Mirković i naglašava da je MITECO zbrinuo i izvezao najveći deo PCB otpada u Srbiji, uklonivši stotine tona opasnih ulja, kontaminiranog zemljišta i opreme sa starih fabričkih lokacija, čime je sprečeno dalje dugotrajno trovanje vodotokova i stanovništva.
Kakva je procedura?
Direktorka beogradskog preduzeća objašnjava da fizičkom čišćenju lokacije obavezno prethode terenska istraživanja, uzorkovanje i hemijske analize zemljišta i podzemnih voda. Ispitivanja terena i izradu analiza rade akreditovane laboratorije i stručni instituti u Srbiji, kao licencirani konsultanti, što garantuje potpunu preciznost i zakonitost čitavog procesa.
Kada rezultati ispitivanja pokažu prekoračenje propisanih vrednosti, zagađivač ili vlasnik lokacije obavezan je da prijavi zagađenje, uradi Projekat sanacije i remedijacije i pribavi zvaničnu saglasnost Ministarstva zaštite životne sredine. Nakon toga angažuje se ovlašćeni operater koji izvodi fizičke radove na terenu, obezbeđuje transport i konačno zbrinjavanje opasnog otpada.
Po završetku sanacije, sprovodi se obavezno kontrolno uzorkovanje radi potvrde usklađenosti sa parametrima i podnosi završni izveštaj nadležnim inspekcijskim organima radi formalnog zatvaranja predmeta, navodi Mirković.
Evro, po evro
Troškovi sanacije industrijski zagađenog zemljišta i zbrinjavanja otpada zavise od vrste zagađenja, veličine terena i metode remedijacije.
Pregled cenovnika akreditovanih laboratorija u Srbiji pokazuje da se cena osnovne analize hemijskog sastava tla okvirno kreće od 40 do preko 100 evra po uzorku, u zavisnosti od broja parametara. Ispitivanja prisustva teških metala mogu koštati do 180 evra, a organskih zagađivača do 250 evra po uzorku.
Izrada Projekta sanacije i remedijacije zahteva da se prvo napravi geomehanički eleborat, odnosno da se izvrši terensko ispitivanje tla. Prema podacima platforme Daibau, firme za geotehniku naplaćuju ispitivanje tla na manjim lokacijama, veličine 150 do 500 kvadratnih metara, u rasponu od 270 do 750 evra.
Uslugu koja podrazumeva izradu samog projekta koji se podnosi Ministarstvu za zaštitu životne sredine, specijalizovane inženjerske kuće naplaćuju 1.500 do 3.000 evra za manje industrijske lokacije, dok za složene „braunfild“ lokacije projekti koštaju i preko 10.000 evra.
Jeftinije ima i svoje mane
Operateri koji posluju u ovoj oblasti, zaduženi su za iskopavanje, transport i finalno zbrinjavanje otpada, a troškove obračunavaju po kilogramu ili toni preuzetog kontaminiranog materijala. Cene se okvirno kreću do 1,5 evro po kilogramu za otpad koji se tretira u Srbiji i do preko pet evra po kilogramu ako mora da se izveze u inostranstvo.
Firme koje primenjuju bioremedijaciju, koristeći biološke preparate za razgradnju, uklanjanje ili pretvaranje opasnih otrova i zagađivača u manje štetne materije, nude svoje usluge po cenama koje su u proseku 30-50% niže u odnosu na klasične metode sanacije. Pobornici ove metode ističu da osim što je znatno finansijski povoljnija u odnosu na klasičnu sanaciju, bioremedijacija je manje štetna po okolinu i pritom se oslanja na lokalne sirovine i preparate koje su razvili domaći instituti i preduzeća.
S druge strane, ovaj način sanacije ima i ozbiljne mane. Sam proces je veoma spor i može trajati godinama, krajnji rezultat je nepredvidiv jer zavisi od vremenskih uslova, sastava i vlažnosti zemljišta, a pošto ne može da razgradi teške metale ponekad se stvaraju nusproizvodi koji su otrovniji od prethodnog zagađenja.
Neki su jednakiji od drugih
Iako troškovi saniranja zatrovanog zemljišta nisu mali za presečnu srpsku firmu, to svakako ne može biti opravdanje za nesavesno ponašanje koje, prema tvrdnjama stručnjaka, preovlađuje kod nas. Pojedini operateri ističu kao dodatni problem to što uslovi na tržištu nisu jednaki za sve.
Siniša Stanković, vlasnik firme Euro Eco Team iz Vranjske banje, kaže za B&F kako razmišlja da „stavi katanac“ jer ima veće troškove od zarade.
„Posle 20 godina iskustva u ovom poslu moram da donesem odluku da stavim firmu u mirovanje. Prodaću opremu, dok ne vidim čime ću se dalje baviti. I deca su se školovala da rade u oblasti ekologije, ali im savetujem da se manu tog posla jer stanje u državi, što se tiče uklanjanja otpada i čišćenja zagađenog zemljišta, nikad nije bilo gore. Poslove dobijaju firme koje su unapred poznate, mi koji smo ničiji možemo džaba da se javljamo na tendere“, komentariše preduzetnik iz Vranja.
Dragan Stanković, direktor firme EZO GREEN, tvrdi da nije obezbedio poslove u Severnoj Makedoniji, od rada u Srbiji firma ne bi mogla da opstane.
„Tek od pre nekoliko meseci počeli smo da dobijamo već poslove u Srbiji, zahvaljujući digitalnom marketingu. To nam je pomoglo da postanemo vidljivi za one koji ne slušaju naloge da tendere nameštaju odabranim firmama“, kaže Stanković za B&F.
On navodi da velikih kličina opasnog i industrijskog otpada ima u Pančevu, Kragujevcu, Šapcu i drugim većim gradovima, i da bi ovaj problem morao mnogo brže da se rešava ne samo zbog stroge regulative EU, već zbog nas samih.
Na to upozoravaju i stručnjaci, koji su izračunali da svaki evro koji država ili firme danas „uštede“ odlažući rešavanje ovih problema, kroz 10 do 15 godina koštaće Srbiju i do 20 puta više, usled rasta troškova za lečenja stanovništva, pročišćavanje pijaće vode, uvoz hrane i zbog gubitka tržišne vrednosti zemljišta.
Teme