Srbija je pre jednog veka imala razvijeno zadrugarstvo u zdravstvu, a danas takvi oblici udruživanja praktično ne postoje, iako bi ono moglo biti važna podrška zdravstvenom sistemu. To se posebno odnosi na sveobuhvatniju prevenciju, kao i na veću i ravnomerniju dostupnost zdravstvenih usluga, piše magazin Biznis i finansije.
Oglas
Piše: Marina Cenić
Prema podacima Međunarodnog zadružnog saveza, trenutno u 76 država posluje preko 3.300 zdravstvenih zadruga koje opslužuju više od 100 miliona domaćinstava. Istovremeno, u Srbiji postoji ukupno 2.900 aktivnih zadruga, od kojih su tri petine poljoprivredne. Među registrovanim zadrugama su i zanatske, omladinske, stambene i socijalne, dok zdravstvenih gotovo da nema, iako je Srbija u toj vrsti udruživanja bila među pionirima u Evropi početkom 20. veka, piše magazin Biznis i finansije.
U stručnoj javnosti se već duže vreme raspravlja o potrebi da se zdravstveno zadrugarstvo obnovi u Srbiji, a jedan od najaktivnijih zagovornika tog koncepta je dr Milorad Stamenović, naučni saradnik i globalni rukovodilac projekta u kliničkim ispitivanjima u Nici, koji proučava zdravstvene zadruge više od decenije.
Stamenović je objavio tri knjige i više naučnih radova o ovoj temi, a pokretač je i Inicijative za ponovno uspostavljanje zdravstvenih zadruga u Srbiji, s ciljem da se kroz stručni dijalog razmotre mogućnosti njihovog razvoja.
Inicijativu je podržalo više domaćih i međunarodnih organizacija, među kojima i Međunarodna organizacija zdravstvenih zadruga (IHCO).
Prema podacima te organizacije, broj i obim aktivnosti zdravstvenih zadruga u svetu rastu, pa samo u Italiji ima 6.756 ovih udruženja sa više od 233.000 zaposlenih. Moderan koncept zdravstvenog zadrugarstva predstavlja značajan deo zdravstvenog sistema u mnogim zemljama, jer ove organizacije danas u svom radu obuhvataju veliki broj usluga, objašnjava Stamenović za B&F.
Pored primarne zdravstvene zaštite, one organizuju preventivne programe, skrining preglede, kućnu negu, rehabilitaciju, zaštitu mentalnog zdravlja. Njihovo delovanje obuhvata i telemedicinu, zdravstveno osiguranje, stomatološke usluge, dugotrajnu negu, promociju zdravlja, pa i distribuciju lekova i razvoj pojedinih zdravstvenih programa, navodi naš sagovornik.
Neophodna promena zakona
Razvoj sličnog koncepta je važan za Srbiju u situaciji kada se naša zemlja suočava sa starenjem stanovništva, porastom hroničnih bolesti, nedostatkom zdravstvenih radnika, posebno u ruralnim sredinama, dok istovremeno raste potreba za preventivnim programima i dugotrajnom negom.
Međutim, da bi takav model zaživeo, potrebne su promene u regulativi.
„Važeći Zakon o zadrugama prepoznaje mogućnost osnivanja zdravstvenih zadruga, ali to nije uređeno kroz zdravstveno zakonodavstvo niti postoji regulatorni okvir koji bi omogućio njihovo funkcionisanje. Zbog toga danas gotovo da ne postoje aktivne zdravstvene zadruge u Srbiji, osim pojedinačnih pokušaja koji nisu doveli do razvoja održivog modela“, ukazuje Stamenović.
Po njegovom mišljenju, potrebno je dopuniti Zakon o zdravstvenoj zaštiti na način koji bi omogućio da se i kroz zadružno organizovanje pružaju određeni oblici zdravstvene zaštite, pre svega u oblasti primarne medicine, prevencije, kućne nege, rehabilitacije i promocije zdravlja.
Zakonodavac bi trebalo da dopuni i Zakon o zadrugama i to odredbama kojima bi se uredile specifičnosti zdravstvenih zadruga, njihov način upravljanja, članstvo i odnos prema zdravstvenom sistemu.
Stamenović napominje da je neophodno doneti i odgovarajuće podzakonske akte. Njima bi se uredili uslovi za rad zdravstvenih zadruga, licenciranje, standardi kvaliteta, stručni nadzor, način finansiranja, kao i mogućnost ugovaranja pojedinih zdravstvenih usluga sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje (RFZO).
Oslonac na više izvora finansiranja
Šta bi bila svrha ovih udruženja?
„Uloga zdravstvenih zadruga ne bi bila da zamene domove zdravlja ili bolnice, već da popune praznine između javnog i privatnog sektora, posebno u ruralnim sredinama gde građani najteže dolaze do zdravstvenih usluga“, predočava Stamenović.
On predlaže da se ovaj model uvodi postepeno, kroz pilot-projekte u nekoliko lokalnih samouprava i da se potom proceni kako su zdravstvene zadruge uticale na kvalitet zdravstvene zaštite i koliko su bile finansijski održive. Na osnovu toga, Srbija bi mogla da razvije koncept zdravstvenog zadrugarstva koji odgovara njenim potrebama, a od posebnog značaja je da se održivost obezbedi kroz više izvora finansiranja.
Naime, iskustva zdravstvenih zadruga u svetu pokazuju da nijedan uspešan model ne počiva samo na članarinama ili samo na javnim sredstvima, ističe Stamenović, već da se stabilnost postiže kombinacijom više izvora za pribavljanje potrebnih sredstava.
S druge strane, u međunarodnoj praksi ne postoji jedinstven model zdravstvene zadruge. Naš sagovornik navodi da su u nekim državama osnivači i upravljači građani, u drugim zdravstveni radnici, a postoje i mešoviti modeli u kojima zajedno učestvuju građani, zdravstveni radnici, lokalne samouprave, udruženja pacijenata i druge organizacije.
Bez obzira na pomenute razlike, sve zdravstvene zadruge zasnivaju se na dobrovoljnom članstvu, njima se upravlja po principu „jedan član - jedan glas“ i višak prihoda se ne deli među ulagačima, već se ulaže u unapređenje usluga.
Bolje sprečiti nego lečiti
Govoreći o iskustvima u svetu koja bi mogla biti korisna i primenjiva u Srbiji u razvoju sopstvenog modela zdravstvenih zadruga, Stamenović izdvaja dve ključne stvari. Prva je usmerena na prevenciju i promociju zdravlja. U takvom modelu, građani bi postajali članovi zadruge uz simboličnu članarinu, koja ova sredstva ne bi koristila za finansiranje skupih bolničkih procedura ili specijalističkog lečenja, već za preventivne aktivnosti u okviru javnog zdravstvenog sistema.
To znači da bi se novac usmeravao na preventivne preglede, skrining programe, savetovališta za hronične bolesti, programe mentalnog zdravlja, kućnu negu, patronažne usluge, rehabilitaciju, digitalne servise i telemedicinske konsultacije.
Time bi se povećao obuhvat stanovništva prevencijom, što bi dugoročno smanjilo troškove lečenja težih zdravstvenih posledica. Slični model postoji u Japanu, gde se troškovi zadrugara osim članarinama, pokrivaju i refundacijom iz sistema zdravstvenog osiguranja.
Lekari i tamo gde ih nije bilo
Drugi model bi se primenjivao u sredinama gde je nedostatak zdravstvenih ustanova i radnika najizraženiji. Zdravstvena zadruga bi organizovala rad ambulante ili centra primarne zdravstvene zaštite kroz zajedničko finansiranje više partnera, na primer iz saveznog i budžeta lokalnih zajednica, kao i od članarine koju uplaćuju članovi.
Dodatne prihode zadruga bi mogla da obezbedi pružanjem pojedinih zdravstvenih usluga, učešćem u EU projektima, iz međunarodnih fondova, partnerstva sa poslodavcima, donacija i ugovaranja određenih usluga sa RFZO.
Takav pristup omogućio bi da se zdravstvena zaštita obezbedi i u sredinama u kojima bi finansiranje nove zdravstvene ustanove isključivo iz javnih sredstava bilo teško održivo. Ovakav model postoji u Kanadi, gde infrastrukturu i organizaciju na lokalu plaća zadruga, dok plate medicinskih radnika pokriva država.
Nedovoljno poznate mogućnosti
Predsednik Zadružnog saveza Srbije Nikola Mihailović ističe da ne postoji zvanična analiza o tome zašto zdravstvene zadruge nisu zaživele u Srbiji, ali smatra da je razlog to što građani najveći deo zdravstvenih usluga ostvaruju preko RFZO, pa nije postojala potreba za zadružnim modelom organizovanja.
„Iako Zakon o zadrugama omogućava osnivanje zdravstvenih zadruga, nisu razvijeni posebni modeli njihovog finansiranja, ugovaranja sa RFZO ili poreskih podsticaja“, navodi Mihailović za B&F.
On dodaje da se zdravstveni radnici češće odlučuju za privatnu praksu nego za udruživanje u zdravstvene zadruge verovatno i zato što nisu dovoljno upoznati sa mogućnostima takve vrste poslovanja.
Teme