Da li smo gledali istu utakmicu?

Poruka koja zvuči kao podsmeh, ali je zapravo mnogo više od toga.

To je slika Partizana koji je za samo 11 utakmica ove sezone uspeo da upiše čak šest poraza, ekipe koja sve teže pronalazi način da ugrozi protivnički gol i kluba koji iz nedelje u nedelju pronalazi nove načine da razočara sopstvene navijače.

A onda je, samo nekoliko minuta kasnije, pred kamere stao Saša Ilić i ponudio potpuno drugačiju sliku stvarnosti.

Trener Partizana bio je izrazito zadovoljan onim što je njegova ekipa prikazala u Pančevu. Voleo bi, kako je rekao, da Partizan u svakoj utakmici igra kao protiv Železničara. Sve je, po njegovim rečima, bilo super, osim rezultata.

"Izuzetno sam zadovoljan našim izdanjem. Primetio sam ogromno zalaganje. Imali smo više od igre, čak i sa igračem manje. Ja sam zadovoljan, bilo je dobro sve osim rezultata", rekao je Ilić i poentirao:

"Meni se današnje izdanje Partizana veoma dopada. Ukoliko budemo ponavljali izdanja poput ovog, rezultat će sigurno doći". 

Ne možemo da ne postavimo sasvim logično pitanje: da li smo svi gledali istu utakmicu? Ili je problem u tome što je svako gledao svojim očima, pa su navijači videli nemoć, bezidejnost i novi poraz, dok je trener u svemu tome pronašao razloge za zadovoljstvo?

Jer, teško je pomiriti Ilićeve reči sa slikom Partizana koji je u dubokoj rezultatskoj i igračkoj krizi. Još teže kada se setimo da je upravo on govorio o nikad većoj krizi u istoriji kluba, da su tenzije u svlačionici i na treninzima otišle toliko daleko da su pojedini igrači ulazili u sukobe, a neki potom bili udaljeni iz ekipe ili kažnjeni.

I posle svega toga, poraz od Železničara postaje utakmica kojom bi trener bio zadovoljan i u budućnosti.

Ako je to Partizan kakav Ilić želi da gleda, onda je problem mnogo dublji od jednog poraza u Pančevu.

Pravo crno-belih jeste da budu nezadovoljni suđenjem. Na to su i navikli posle svakog poraza, godinama unazad.

Klub je nakon utakmice izašao sa saopštenjem u kojem je kritikovao arbitra Stefana Jeknića i VAR sobu, ukazujući na crveni karton Mariju Jurčeviću, nedosuđeni penal za Partizan i niz drugih spornih situacija. O tim odlukama može da se diskutuje, da se analiziraju i da se traže objašnjenja.

Ali suđenje ne može da bude univerzalni izgovor za sve ono što Partizan već nedeljama, pa i mesecima, (ne) pokazuje na terenu.

Ne može sudija da bude odgovoran za to što ekipa nema prepoznatljive automatizme u igri. Ne može VAR soba da objasni zašto Partizan deluje kao tim koji se tek okupio, a ne kao grupa igrača koja svakodnevno trenira zajedno.

Ne mogu arbitri da budu krivi za nervozu koja se preliva sa treninga na utakmice, za atmosferu u kojoj sukobi postaju važniji od fudbala i za izostanak bilo kakvog jasnog trenerskog pečata.

Srdjan Stevanovic/Starsport.rs

A tek kada se sve to spoji sa činjenicom da Partizan više ne deluje kao klub koji se bori za vrh tabele, već kao ekipa koja mora ozbiljno da razmišlja o tome kako da se udalji od opasne zone, jasno je da problem prevazilazi i teren i sudijske odluke.

Nekada se u Humskoj podrazumevalo da je cilj titula, a da se o neuspehu govori kada ona izostane. Danas se titula gotovo i ne pominje.

Umesto borbe za vrh, Partizan se bavi sopstvenim sukobima, disciplinskim merama, saopštenjima i pitanjem ko je odgovoran za još jedan poraz.

Evropske ambicije sve više liče na dalek cilj, dok se pozicija na tabeli i način na koji ekipa igra ne mogu posmatrati bez ozbiljne zabrinutosti.

U takvoj situaciji, priča o statusu Partizana u Fudbalskom savezu Srbije, sudijskim odlukama i nepravdama može da bude deo šire slike. Ali prvo neko mora da pogleda ono što se dešava u sopstvenom dvorištu.

Jer klub renomea Partizana ne sme da se zadovoljava time što je možda oštećen u pojedinim situacijama, dok istovremeno ne uspeva da pokaže ni minimum igre koji bi opravdao očekivanja njegovih navijača.

Sofascore

Poruka sa tribina zato nije bila samo reakcija na poraz od Železničara. Bila je to poruka ljudima koji vode klub, treneru i igračima da je strpljenje potrošeno. "Šutni bar na gol" zvuči brutalno, ali je u ovom trenutku možda i najprecizniji opis onoga što navijači očekuju od svog tima.

A kada trener, posle svega, kaže da je sve bilo super osim rezultata, onda više nije problem samo u tome što Partizan gubi utakmice. Problem je u tome što se čini da ni oni koji bi morali da prepoznaju razmere krize više ne vide istu stvarnost kao ljudi koji taj klub gledaju i vole.

Šest poraza u 11 utakmica nije slučajnost. Sukobi na treninzima nisu slučajnost. Nedostatak ideje u igri nije slučajnost. A ni sve glasniji bes navijača nije slučajnost.

Partizan je u ozbiljnom problemu. I dok god se posle novih poraza bude tražilo opravdanje u svemu osim u sopstvenim slabostima, teško je očekivati da će se bilo šta promeniti.

Sudije mogu da pogreše. Protivnik može da pobedi. Ali Partizan ne bi smeo da izgleda ovako.

I definitivno ne bi smeo da dođe u situaciju da mu sopstveni navijači poručuju da makar šutne na gol, dok trener tvrdi da je gledao "utakmicu iz snova".