Kako da prepoznate da ste psihopata, čak i ako toga niste svesni

Oglas

Velike su šanse da ste se danas već susreli sa psihopatom. Procenjuje se da jedna od 100 osoba ispunjava kriterijume za psihopatiju, pa je to mogla da bude osoba koja vam je jutros pridržala vrata, kolega preko puta vas ili neznanac koji je u prevozu bez prestanka skrolovao po telefonu. To može biti vaš komšija. Vaš partner. Ili – možda, samo možda – vi sami, prenosi Science Alert.

Iako je psihopatija prilično česta, većina slučajeva ostaje neotkrivena. Mnogi ljudi sa psihopatskim osobinama provedu čitav život, a da nikada ne saznaju da ih imaju.

„U većini slučajeva ljudima se ne postavlja dijagnoza“, kaže dr Grejem Ferčajld, profesor psihologije na Univerzitetu u Batu.

„Njihovo ponašanje ponekad može biti prilično ekstremno, ali oni možda uopšte ne znaju da su psihopate.“

Iako psihopata može imati osećaj da se razlikuje od drugih, većina njih tiho se kreće kroz svakodnevni život zajedno sa svima nama – nisu svi potencijalne serijske ubice. Zapravo, verovatno su šarmantni, rečiti i naizgled uspešni.

Ako vam ovo zvuči neprijatno poznato – bilo da vas podseća na nekoga koga poznajete ili na nešto što ste i sami osetili – postoji nekoliko pitanja o kojima bi vredelo razmisliti.

Kako prepoznati da li ste psihopata

Uznemireni ste? Osećate nelagodu pri pomisli da biste mogli biti psihopata? Dobra vest je da su šanse da je to zaista slučaj prilično male.

„Ako je neko zabrinut da je psihopata, verovatno nije“, objašnjava dr Bet Viser, vanredna profesorka psihologije na Univerzitetu Lejkhed u Kanadi.

Razlog je prilično jednostavan. Prema vodećim stručnjacima koji proučavaju takozvane „mračne“ osobine ličnosti, psihopate jednostavno ne misle da sa njima nešto nije u redu.

„Ako išta misle, onda smatraju da su drugi slabi ili čudni, umesto da u sopstvenom ponašanju vide problem“, kaže dr Nadja Hejm, vanredna profesorka psihologije ličnosti i psihopatologije na Univerzitetu Notingem Trent.

Većina psihopata nisu nasilni kriminalci, već emocionalno distancirani ljudi koji dobro funkcionišu u društvu.

Ako sada ozbiljno razmišljate o tome da li se psihopatija možda odnosi na vas ili nekoga iz vašeg okruženja, važno je imati na umu jednu razliku: psihopatija nije kategorija sa samo dva moguća ishoda. Svet nije uredno podeljen na ljude koji u frižiderima drže lobanje i na one koji su oličenje svetosti. Psihopatija se prostire duž čitavog spektra, sa mnogo nijansi između krajnosti.

Psihijatri i psiholozi koriste različite kontrolne liste kako bi procenili izraženost psihopatskih osobina kod pojedinca, upoređujući njegovu ličnost sa dugim spiskom karakteristika.

Veoma visok rezultat na tim listama može biti jedan od pokazatelja poremećaja ličnosti, ali i umereniji rezultati mogu ukazivati na blage psihopatske sklonosti. Mnogi od nas imaju bar neke od tih osobina.

Prema procenama stručnjaka poput poznatog forenzičkog psihijatra dr Ronalda Šoutena, čak 15 odsto ljudi pokazuje osobine koje se opisuju kao „gotovo psihopatija“. To znači da ih pokreću određene psihopatske osobine, ali ne ispunjavaju kriterijume za dijagnostikovanje poremećaja ličnosti.

Koje su to osobine? Triarhijski model psihopatije iz 2009. godine definiše je kao kombinaciju bezosećajnosti, nedostatka samokontrole i smelosti.

Test za psihopatiju

Psiholozi sa nekoliko britanskih univerziteta razvili su 2022. godine skalu uspešne psihopatije sa 54 stavke, osmišljenu za proučavanje psihopatskih osobina kod ljudi koji dobro funkcionišu u svakodnevnom životu – onih koji mogu pokazivati određene karakteristike, a da se ne upuštaju u štetno ili kriminalno ponašanje.

Ako se slažete sa velikim brojem sledećih tvrdnji, to bi mogao biti razlog da razgovarate sa stručnjakom. Ipak, imajte na umu da, iako su tvrdnje preuzete iz stvarnog psihološkog instrumenta, dijagnoza psihopatije ne može se postaviti bez odgovarajuće stručne obuke. Slične osobine mogu se javiti kod različitih tipova ličnosti, a samo stručnjaci mogu da ih procene u odgovarajućem kontekstu.

• Prilično sam bezosećajan.
• Obično ne osećam krivicu ako povredim nečija osećanja.
• Sklon sam egocentričnosti.
• Važnije mi je da pobedim nego da igram pošteno.
• Kada stvari idu onako kako želim, sklono sam tome da se time hvalim i osećam nadmoćno.
• Vešt sam u ophođenju sa drugim ljudima.
• Svoje emocionalne veštine mogu da koristim da promenim osećanja druge osobe.
• Znam kako da navedem ljude da urade ono što želim.
• U grupama kojima pripadam obično sam vođa.
• Siguran sam u sebe kada iznosim svoje mišljenje.
• Dobar sam u mnogim stvarima.
• Umem da se nosim sa situacijama pod velikim pritiskom.
• Ponosim se sposobnošću da donosim odluke u deliću sekunde.
• Uradio bih gotovo sve da dobijem ono što želim.

Hejm objašnjava da psihopate često doživljavaju ono što ona naziva „plitkim emocijama“ – uglavnom pokazuju malo straha, kajanja ili iskrene zabrinutosti. Mogu imati poteškoća da prepoznaju kada je neko uznemiren ili jednostavno delovati ravnodušno prema tuđim osećanjima.

Kako objašnjava, mnoge psihopate mogu da prepoznaju emocije kod drugih, ali ih ne doživljavaju na isti način. Za razliku od većine ljudi, ne osećaju snažnu empatiju, zbog čega im je lakše da ostanu emocionalno distancirani čak i u situacijama koje bi druge duboko pogodile.

Zamislite, na primer, da uđete u prostoriju u kojoj svi plaču.

„Možda biste se rastužili čak i ako ne znate zašto plaču“, objašnjava Ferčajld. „To je poput emocionalne zaraze. Međutim, emocije drugih ne prenose se na ljude sa psihopatskim osobinama u istoj meri.“

Tačno je da neki ljudi sa psihopatskim osobinama aktivno uživaju u povređivanju drugih, kaže Ferčajld, ali to je više stereotip nego pravilo. U stvarnosti, većina njih jednostavno je emocionalno distancirana, a ne otvoreno okrutna.

Ipak, prepoznavanje psihopate na osnovu emocionalnih reakcija nije nimalo lako. Kako objašnjava profesorka psihologije na Univerzitetu Džordžtaun, Abigejl Marš, mnoge psihopate umeju da prikriju svoje osobine i predstave se kao ljubazne, pa čak i šarmantne osobe.

Često pretpostavljamo da psihopate moraju biti neprijatne ili odbojne, pa ako uživamo u nečijem društvu, obično odbacujemo mogućnost da ta osoba ima psihopatske osobine. Međutim, to je greška, kaže Marš.

„Ljudi sa psihopatskim osobinama često su toga svesni i koriste to u svoju korist, namerno se ponašajući tako da ih je teško pravilno proceniti“, kaže ona.

Manipulacija, obmana i površinski šarm ključne su osobine psihopatije, što znači da čak i najbliži ljudi psihopate mogu biti lako zavedeni.

„Svakoga je veoma lako prevariti“, dodaje Marš, uključujući prijatelje, partnere i članove porodice koji veruju da tu osobu zaista poznaju.

U osnovi svega, objašnjava ona, nalazi se način razmišljanja usmeren isključivo na sopstvenu korist.

„Kada bih morala da svedem psihopatiju na suštinu“, kaže Marš, „rekla bih da se osobe sa psihopatskim osobinama u različitim društvenim situacijama ponašaju tako da izvuku korist za sebe, bez obzira na posledice po druge.“

Šarm kao sredstvo

Kada čuju reč „psihopata“, većina ljudi zamišlja Kristijana Bejla u elegantnom odelu, sa licem poprskanim krvlju i sekirom u ruci. Retko ko pomisli na psihopatu koji slaže veš, žali se na spor internet ili strpljivo čeka u redu u supermarketu. U stvarnosti, većina njih radi isto što i svi ostali – obavlja sasvim obične svakodnevne aktivnosti.

Zbog uvreženih stereotipa često pretpostavljamo da je jedina razumna reakcija, ako neko do koga nam je stalo ima psihopatske osobine, da pobegnemo što pre, pre nego što završimo zakopani ispod njegovog poda. Stvarnost je mnogo složenija: psihopate nisu nužno loši ljudi.

„Postoji poznata izreka o psihopatama prema kojoj oni nisu izrazito zlonamerni, već jednostavno u svakoj ruci olako drže mogućnost katastrofe“, kaže Viser. „Nisam uverena da su oni ‘zli’, već da ih pokreću sopstvene želje i da su prilično nesvesni osećanja ljudi koje povređuju.“

Marš dodaje da je kod ljudi sa psihopatskim osobinama veća verovatnoća da će se upuštati u antisocijalno ponašanje, kao i da će ređe osećati krivicu ili kajanje. Ipak, to ih ne čini automatski lošim ljudima, naročito ako se nalaze na blažem kraju spektra.

„Mnogi od njih sa kojima sam razgovarala žele da se promene, ali teško pronalaze nekoga ko bi im pomogao“, kaže ona.

Međutim, ako neko vama blizak ima izražen poremećaj ličnosti povezan sa psihopatijom, to je loša vest za tu osobu, a još gora za vas.

„O nečemu govorimo kao o kliničkom poremećaju kada to ometa sposobnost osobe da funkcioniše u važnim oblastima života i/ili joj izaziva značajnu patnju“, kaže Marš.

Na primer, verovatno nije dobra ideja stupiti u vezu sa osobom koja patološki stavlja sopstvene interese na prvo mesto i nema nikakvih problema sa laganjem ili manipulacijom kako bi postigla ono što želi.

Slično tome, ako vam je šef psihopata, verovatno nećete imati prijatno iskustvo na poslu. Prema rečima Hejm, rukovodioci sa psihopatskim osobinama mogu delovati „grubo i nepopustljivo“ i biti „dobri u otpuštanju ljudi“, ali im često nedostaje saosećanje i teško uspevaju iskreno da motivišu druge.

Ona upozorava da kolege sa psihopatskim osobinama mogu izazvati „haos“ na radnom mestu zbog sklonosti ka nepromišljenom ponašanju, naročito ako donose važne odluke.

Ipak, ovo su primeri sa krajnjeg, najizraženijeg dela spektra. Kod blažih oblika psihopatije ili osobina koje se približavaju psihopatiji, neke karakteristike zapravo mogu biti korisne.

Rođeni za rukovodeće pozicije

Hejm objašnjava da neki ljudi sa blagim psihopatskim osobinama „prilično dobro funkcionišu u društvu zbog svoje nemilosrdnosti i bezosećajnosti, zato što se ne brinu previše i zato što se upuštaju u rizične aktivnosti koje ponekad mogu biti korisne“.

Kod grupe ljudi koji dobro funkcionišu u svakodnevnom životu, a nazivaju se „uspešnim psihopatama“, sebičnost, smelost i impulsivnost ne vode u zatvor, već do uspešne karijere.

Među njima ima i naučnika, poput Džejmsa Felona, profesora neuronauke na Univerzitetu Kalifornije u Irvinu.

Felon je godinama proučavao mozgove serijskih ubica i mapirao neurološke obrasce koji su povezani sa psihopatijom. Međutim, nije shvatao da i sam poseduje mnoge od tih osobina. Tek mnogo kasnije tokom svog istraživanja saznao je da i sam ispunjava kriterijume za psihopatiju.

Otvoreno je priznavao da „stalno laže“, ali je sebe smatrao prosocijalnim psihopatom – osobom koja može da prepozna i kontroliše svoje mračnije porive.

„Ako mogu da pobedim samog sebe, pobedio sam“, objasnio je.

Kada je Felon preminuo 2023. godine, okružen porodicom, oni koji su mu bili najbliži nisu ga pamtili po osobinama sa kojima se borio, već po osobi kakva je odlučio da bude. U čitulji su istaknuti njegov britak smisao za humor, snažna povezanost sa decom i unucima, kao i činjenica da ga je „neprestana želja za učenjem i otkrivanjem činila odličnim učiteljem“.

Dok je proučavao obrasce moždane aktivnosti psihopata, profesor Džejms Felon otkrio je da i sam ima slične obrasce.

Istraživanja o uspešnoj psihopatiji često izdvajaju određene sektore, poput velikih kompanija, finansija i politike, kao i visoke rukovodeće pozicije, na primer direktorske, kao oblasti koje posebno odgovaraju ljudima sa psihopatskim osobinama.

Jedan rad iz 2019. godine čak je ukazao na to da su psihopatske osobine povezane sa karakteristikama korporativnog liderstva, naročito površinskim šarmom, hladnokrvnim donošenjem odluka i preterano visokim mišljenjem o sebi.

Istraživanje je pokazalo i da su oglasi za visoke položaje u javnom sektoru često bili napisani kao da se traže upravo ljudi sa psihopatskim osobinama.

Zato ne čudi što je jedno istraživanje koje su sproveli forenzički psiholozi sa Univerziteta Bond pokazalo da 21 odsto poslovnih ljudi ima klinički značajne psihopatske osobine.

A nisu samo ljudi u upravama kompanija ti koji mogu pokazivati psihopatske sklonosti – ni oni koji se nalaze u centrima političke moći nisu izuzetak.

Istraživanje iz 2012. godine pokazalo je da su američki predsednici sa izraženijom smelošću i neustrašivom dominacijom, osobinama koje se povezuju sa psihopatijom, ostvarivali bolje rezultate u predsedničkoj funkciji, liderstvu, uverljivosti i upravljanju krizama.

Ako vas zanima, istraživači su predsednika Teodora Ruzvelta ocenili kao osobu sa najizraženijom neustrašivom dominacijom, a za njim su sledili Džon F. Kenedi i Frenklin D. Ruzvelt. Džordž V. Buš našao se na dnu liste.

Iako mu nikada nije zvanično postavljena dijagnoza, istoričari i psiholozi smatraju da je Teodor Ruzvelt, koji je bio predsednik SAD od 1901. do 1909. godine, pokazivao izražene psihopatske osobine koje su doprinosile njegovim liderskim sposobnostima.

Ukratko, u određenim situacijama moglo bi biti korisno imati osobu sa osobinama koje se približavaju psihopatiji na čelu.

„Sa stanovišta evolucije, moglo bi biti korisno da u ljudskoj populaciji postoje osobe koje ne doživljavaju snažne emocije“, kaže Ferčajld. „One mogu ostati smirene i dobro se snalaziti u situacijama u kojima svi ostali gube prisebnost.“

Na primer, pripadnici vojske, vatrogasci i policajci mogu se naći u situacijama u kojima je korisno zadržati emocionalnu distancu, bez preteranog straha ili izbegavanja rizika. I špijunima bi takve osobine mogle koristiti. Neki psiholozi su izmišljenog agenta Džejmsa Bonda opisali kao primer „funkcionalnog psihopate“ koji može doprineti društvu.

To, međutim, ne znači da se psihopate uopšte ne plaše. Suprotno uvreženom mišljenju, one osećaju strah, ali, kako napominje Viser, čini se da „više uživaju u samom doživljaju straha nego drugi ljudi“.

Sposobnost da ostanu pribrani pod pritiskom može biti prednost u situacijama u kojima je mnogo toga na kocki. Hejm dodaje da pojedini zdravstveni radnici, poput hirurga, moraju da budu „prilično čvrsti i odlučni“ kako bi bili uspešni.

„U nekim profesijama ne možete imati previše empatije jer bi vas to moglo sprečiti da posao obavljate brzo i precizno“, kaže ona.

Iza maske

Ako ste i dalje zabrinuti da bi psihopatija mogla da se odnosi na vas ili nekoga vama bliskog, da li postoji izlaz? Možda. Hejm kaže da su dokazi o mogućnostima lečenja psihopatije pomešani.

„Problem je u načinu na koji osoba obrađuje emocije“, objašnjava ona. „Ako nešto ne osećate, kako da vas naučim da to osećate? To je najteži deo.“

„Ako vaša fiziološka reakcija izostaje – ako se ne uznemirite kada vidite nekoga ko je uplašen ili tužan – kako to možemo da promenimo?“

To je posebno teško, kaže Hejm, jer psihopate imaju reputaciju da pokušavaju da manipulišu ili obmanu čak i svoje terapeute, koristeći šarm i govoreći ono što se od njih očekuje kako bi delovale normalno, umesto da se terapiji prepuste iskreno i pokažu ranjivost.

Zbog toga mnogi psihijatri pretpostavljaju da nema smisla pokušavati da pomognu psihopatama.

Međutim, Marš kaže: „Mnogi ljudi sa psihopatskim osobinama vremenom se menjaju nabolje kada shvate koliko njihovo antisocijalno ponašanje pogoršava njihov sopstveni život. Zbog toga mnogi od njih više ne bi ispunjavali kriterijume za dijagnozu psihopatije.“

Teme