Skoro tri meseca nakon velikog požara u Deliblatskoj peščari, posledice se vide, a i osećaju. Meštani sela Grebenac bili su jedni od onih kojima je vatrena stihija stigla do vrata.
Oglas
"Odrasli smo uz ove borove, uz ovu šumu. Ovde nam je bila mladost, detinjstvo, sve i odjednom toga više nema."
Tako Jonel Živan opisuje svoje rodno mesto Grebenac. Do njega je veliki požar koji je u Deliblatskoj peščari izbio krajem jula, stigao mesec dana kasnije. Niko od meštana, međutim, nije ni slutio da će vatra doći do njhovih vrata.
"Neki od lovaca koji poznaju ovaj teren savetovali su nas: Pazite, dolazi veliki požar. Ma šta, mi nismo mislili da je to tako veliko da može da ugrozi kuće. To će da se ugasi. Međutim, taj 20. avgust kad je došao, tako nešto nismo videli nikada, nigde", kaže Jonel.
Gledali su tada meštani iz svojih kuća buktinju udaljenu ne više od 200 metara. Visoki borovi i jak vetar bacali su plamen do okolnih dvorišta koje su gasili vatrogasci, dok su meštani izašli u obližnje polje pšenice, na prvu liniju fronta.
"I sa lopatama i sa motikama. Kako smo znali i umeli, tako smo, a nismo mogli ništa drugačije da promenimo", kaže meštatin.
Jonel dodaje da su ušli sa cisternama, traktorima, sa kamionima sa vodom.
I tako su, uz vatrogasce i dobrovoljce meštani branili svoje selo. Lokalni fudbalski klub "Vulturul", sa čijeg su terena posmatrali požar, u prevodu na srpski znači orao. U šumi oko Grebenca, međutim, danas se čuje tek po neka ptica.
"Pre požara, mi meštani smo bili i ljuti jedni na druge i posvađani. Od ovog požara svi smo bili jednaki, u jednu kap, da kažem tako, svi smo došli da pomognemo da se ova šuma naša spašava", kaže naš sagovornik.
11.394 hektara Deliblatske peščare kojim gazduje JP "Vojvodina šume" i još 859,90 hektara izvan tog područja danas izgleda ovako.
Vlada Srbije usvojila je Sanacioni plan za područje Specijalnog rezervata prirode "Deliblatska peščara". Ključna promena u strategiji je pošumljavanje mešovitim listopadnim vrstama i odustajanje od čistih borovih šuma.
"Život ide dalje, ali šteta za tu šumu, ja sam radio 30 godina u toj šumi, ja sam živeo od te šume, meni je jako žao za tu šumu", kaže jedan meštanin.
"Svake nedelje smo išli u šumu, slikali, doticali se toga kakvu šumu imamo i pejzaž i to sve, ali sad odjednom toga više nema, sad svi dođu da slikaju kako je gorelo i ništa lepo više", dodaje Jonel Živan.
Iako će za celovit oporavak ovog područja biti potrebne decenije, priroda već pokazuje znake novog života.
Teme