U jeku burnih rasprava o predstojećim izborima u Srbiji, zapadni komentatori koji smatraju da je tamošnja demokratija ugrožena trebalo bi da razmisle o jednoj ekonomskoj istini, a to je da je na Balkanu stabilnost najdragocenija roba, istakao je u autorskom tekstu za nemački politički magazin "Cicero" Jan Ružička vlasnik investicione grupe PPF.
U Kragujevcu, gde je nekadašnja fabrika "Zastava" sklapala "Juga" i gde su 1999. godine padale NATO bombe, sa proizvodnih traka sada silaze modeli "Fijat Grande Panda". Dve stotine automobila dnevno, od kojih je devet od deset namenjeno tržištu EU. Kompanija "Stellantis" na ovoj lokaciji ima kapacitet za proizvodnju do 160.000 vozila godišnje, a u prvoj polovini godine Srbija je izvezla automobile u vrednosti od 2,8 milijardi evra. Stotinu kilometara severnije, na obodu Beograda, niču paviljoni za izložbu "Ekspo 2027", projekat za koji vlada izdvaja oko dve milijarde evra.
Ove dve lokacije imaju nešto zajedničko: nalaze se u zemlji koju zapadni mediji posmatraju gotovo isključivo kroz prizmu uličnih protesta, urušavanja nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu i sukoba između vlasti i studenata. Sve to je tačno. Ipak, brojke govore drugačiju priču — priču o ekonomskom uspehu i o tome koliko je Balkan duboko povezan sa Evropskom unijom.
Čiste ruke, politički haos i ekonomija u oscilacijama
Pogledajmo jednu granicu dalje, ka istoku. Od aprila 2021. godine, u Bugarskoj je održano osam parlamentarnih izbora. Tokom tog perioda, tri vlade su pale pre nego što su uopšte uspele da se konsoliduju. Liberalni kabinet, koji je predvodio Kiril Petkov, potrajao je šest meseci. Vlada zasnovana na principu "rotacije", na čelu sa Nikolajem Denkovim, a sa planom da nakon devet meseci upravljanje preuzmu partneri iz stranke GERB, raspala se upravo u trenutku te tranzicije. Najnovija vlada srušena je prošlog decembra usled masovnih protesta protiv državnog budžeta. Ipak, liberali iz saveza PP i DB obećali su upravo ono što je Evropa želela da čuje: kraj korupcije, reformu pravosuđa i uvođenje evra do 2024. godine.
Evro je uveden tek 1. januara ove godine, tri godine nakon Hrvatske, iako su obe zemlje pristupile Evropskom mehanizmu deviznih kurseva (ERM II) istog dana u julu 2020. godine. U februaru 2023. Sofija je zvanično odustala od cilja da evro uvede 2024. Godine. Razlog nije bio ekonomske prirode, već je reč bila o još jednoj političkoj krizi. Formiranje antikorupcijske komisije, što je bio uslov koji je Brisel postavio za isplatu sredstava za oporavak, toliko se odužilo da je Evropska komisija prvobitno zadržala 1,2 milijarde evra, a krajem prošle godine još 367 miliona. Od 5,7 milijardi evra koje su bile na raspolaganju, Bugarska je do kraja 2024. godine dobila samo 1,7 milijardi. Atanas Pekanov, ministar zadužen za fondove EU, i sam je priznao da postoji realan rizik da zemlja izgubi veliki deo tog novca. Rok je istekao u avgustu.
Politika "čistih ruku"?
Problem liberala nije bio u njihovim ciljevima, već u pristupu upravljanju. Politika "čistih ruku", koja odbacuje svaki kompromis sa "starom gardom", možda zvuči odlično tokom predizborne kampanje. Međutim, u parlamentu u kojem nijedna stranka nema većinu, to jednostavno vodi ka novim izborima. A kada su u aprilu ove godine održani osmi takvi izbori, reformatori nisu bili ti koji su odneli pobedu. Umesto njih, pobedio je bivši predsednik Rumen Radev sa svojim novim pokretom "Progresivna Bugarska", evroskeptik koji gaji simpatije prema Moskvi, a koji je osvojio oko 44 odsto glasova i apsolutnu većinu. Liberali su završili na trećem mestu sa dvanaest odsto glasova. Haos nije doveo na vlast liberalnu Evropu, već njenog kritičara.
Cena ove nestabilnosti ogleda se u slabijem rastu, izgubljenom vremenu i novcu koji je ostao neiskorišćen. Još tri godine čekanja na pristupanje evrozoni. Milijarde iz fonda za oporavak koje nikada neće stići. I investitori koji zaobilaze zemlju. Prošle godine, Bugarska je privukla 3,26 milijardi evra stranih direktnih investicija, 2,8 odsto svog BDP-a , pri čemu se taj udeo tokom protekle decenije kretao između dva i pet odsto. Srbija, koja nije članica EU i ima niži kreditni rejting, tokom većine tih godina beležila je vrednosti između šest i osam odsto. Investitori ne kupuju demokratiju niti autokratiju, oni kupuju izvesnost da će partner sa druge strane stola biti tu i za pet godina.
Vrednost političke dugovečnosti
Za razliku od Bugarske, postoje još tri zemlje u kojima je politička situacija godinama ostala uglavnom nepromenjena. Andrej Plenković predvodi Hrvatsku od 2016. godine, Edi Rama je na čelu Albanije od 2013, dok Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića upravlja Srbijom od 2012. godine. Niko od njih nije miljenik liberalne štampe. Pa ipak, sva trojica su postigla više nego što bi njihovi kritičari ikada mogli. Kada je Plenković preuzeo dužnost, zemlja je izlazila iz šestogodišnje recesije, opterećena javnim dugom koji je iznosio gotovo 80 odsto BDP-a, uz pokrenut postupak Evropske unije zbog prekomernog budžetskog deficita. Ove godine, hrvatska privreda će prvi put premašiti granicu od 100 milijardi evra, što je značajan rast u odnosu na 47 milijardi, koliko je iznosila kada je on stupio na funkciju.
Udeo javnog duga u BDP-u pao je na 56 odsto, nezaposlenost je ispod pet odsto, a prosečna neto plata se udvostručila i sada iznosi 1.555 evra. U januaru 2023. godine, Hrvatska je istog dana pristupila i evrozoni i Šengenskoj zoni , što je uspeh koji nijednoj drugoj zemlji prethodno nije pošao za rukom. Od 406 ciljeva definisanih u Planu za oporavak i otpornost, zemlja je ispunila 404, a od ukupno predviđenih gotovo 10 milijardi evra, već je primila 7,3 milijarde. U martu je agencija S&P podigla rejting zemlje na "A" – što je najviši kreditni rejting u njenoj istoriji. Ista polazna tačka kao u Bugarskoj, isti dan ulaska u ERM II – a ipak, potpuno drugačiji ishod. Razlika nije bila u ekonomiji, bila je u tome što je zemlja imala vlast koja je pokazala političku dugovečnost.
Recept zahteva vreme
Rama je preuzeo najsiromašniju zemlju u regionu, opterećenu dugom koji je prelazio 70 odsto BDP-a, u kojoj država nije bila u stanju da izmiruje svoje obaveze. Od tada, nominalni BDP je porastao sa manje od deset milijardi na 27 milijardi evra. Od početka pandemije, Albanija beleži prosečnu godišnju stopu rasta od 4,3 odsto, a udeo javnog duga u BDP-u pao je ispod 50 odsto. Prošle godine, zemlja je ugostila 12,5 miliona stranih turista, što je pet puta više od njenog ukupnog broja stanovnika.
Ipak, najznačajnija reforma je ona o kojoj se u Tirani najmanje govori, a to je provera (tzv. veting) svih sudija i tužilaca, što je rezultiralo razrešenjem stotina njih sa funkcija. Albanija je sada otvorila svih 33 pregovaračka poglavlja za pristupanje EU, a počela je i njihovo zatvaranje.
Nijedna od ovih vlada nije bila bez mana - Hrvatska se, na primer, suočava sa jednom od najviših stopa inflacije u evrozoni, dok se Albanija bori sa značajnom sivom ekonomijom i smanjenjem broja stanovnika. Pa ipak, osnovni recept je svuda bio isti: prvo, dovesti javne finansije u red; drugo, obezbediti "sidro“ (stabilnost); treće, privući kapital; i tek onda povećati plate. Ovaj recept zahteva vreme — upravo ono što je Bugarskoj nedostajalo.
Nikakvo čudo, samo aritmetika
To nas dovodi do Srbije. Ona je 2012. bila "bolesnik“ regiona. Nezaposlenost se približavala četvrtini radne snage, budžetski deficit je iznosio oko 7,5 odsto BDP-a, a dug se kretao ka 70 odsto. Kao premijer, Vučić je 2014. učinio nešto što niko ne bi očekivao od jednog balkanskog populiste: smanjio je plate u javnom sektoru i penzije u višim rasponima. U februaru 2015. godine sklopio je sa Međunarodnim monetarnim fondom preventivni aranžman (tzv. stend-baj aranžman) vredan 1,2 milijarde evra. Dug je dostigao vrhunac od 70 odsto 2015. godine, da bi do kraja 2017. pao ispod mastrihtske granice od 60 odsto, a trenutno iznosi 45 odsto.
Ova teška iskušenja donela su vladi kredibilitet, koji je ona zatim pretočila u investicije. Od 2007. godine, u Srbiju se slilo više od 55 milijardi evra stranih direktnih investicija. U periodu od 2018. do 2024. godine, privreda je rasla po prosečnoj stopi od 3,6 odsto godišnje – brže nego u većini zemalja EU, uključujući i one koje su duže članice, kao i brže nego u ostatku Zapadnog Balkana i novijim članicama EU. Nominalni BDP se od 2012. godine gotovo utrostručio, porastavši sa 35 milijardi na približno 97 milijardi evra ove godine. Kada je reč o kupovnoj moći, Srbija je napredovala sa 36 odsto na 52 odsto proseka Evropske unije.
Srbija teži ka Evropi
Građani tu razliku mogu da osete u svojim novčanicima. Prosečna neto zarada porasla je sa 366 na više od 1.000 evra. Prosečna penzija je povećana sa 204 na 484 evra, a očekuje se da će u decembru premašiti iznos od 500 evra. Minimalna zarada ove godine iznosi 550 evra (neto), a u januaru će porasti na 600 evra. Stopa nezaposlenosti pala je na 7,2 odsto. U oktobru 2024. godine, Srbija je postala prva zemlja na Zapadnom Balkanu koja je od agencije "S&P“ dobila kreditni rejting investicionog ranga, dok joj je agencija "Fitch“ dodelila pozitivne izglede.
Oni koji ulažu u Srbiju govore više o pravcu u kojem se zemlja kreće, nego što bi to mogao bilo koji govor. Od 2010. godine, 56 odsto svih stranih direktnih investicija došlo je od kompanija sa sedištem u EU, a više od 60 odsto srpskog izvoza namenjeno je tržištu EU.
Više od 900 nemačkih kompanija zapošljava oko 80.000 ljud,; firme kao što su ZF, Kontinental, Boš i Brose donele su sa sobom delove nemačkog lanca snabdevanja u automobilskoj industriji. Oko 130 francuskih kompanija obezbeđuje posao za 13.000 ljudi. Kompanija Vansi upravlja beogradskim aerodromom na osnovu koncesije koja traje do 2045. godine, dok Mišelin u Pirotu proizvodi gume, proizvod koji predstavlja pojedinačno najveću izvoznu stavku Srbije. Najveća banka u zemlji je Intesz, koja je u italijanskom vlasništvu, dok se Unikredit svrstava među tri najprofitabilnije. U julu je češka vlada dovela u Beograd gotovo stotinu preduzetnika, a Češka Republika se sada svrstava među ključne investitore u Srbiji. I Kina je značajno prisutna, čineći gotovo trećinu svih priliva investicija u poslednje tri godine, uključujući rudnike bakra kompanije Ziđin u blizini Bora. Ipak, okosnica srpske privrede ostaje evropska i ona je usmerena ka Evropi.
Motor pod pritiskom
Protekle godine bile su najteže u dugom vremenskom periodu. Privredni rast je usporio na 2,1 odsto. Američke sankcije pogodile su NIS , naftnu kompaniju u čijem sastavu posluje jedina rafinerija u zemlji. Postrojenje u Pančevu nastavlja da radi na osnovu posebnih izuzeća koja se obnavljaju na mesečnom nivou, dok su u toku pregovori o prodaji udela koji je u ruskom vlasništvu mađarskoj kompaniji MOL. Projekat eksploatacije litijuma "Jadar" je stavljen na čekanje. U međuvremenu, protesti koji su usledili nakon tragedije u Novom Sadu traju već gotovo dve godine.
Tu je i pitanje energetike. Rat u Ukrajini doveo je do toga da cene gasa i električne energije u Evropi 2022. godine budu višestruko veće od uobičajenih, a Srbija, zavisna od ruskog gasa i integrisana u evropsko tržište električne energije, platila je dvostruku cenu. Ova godina donela je novi šok. Rat između Sjedinjenih Država i Irana traje već osam meseci, Ormuski moreuz je praktično blokiran, a cena nafte ostaje iznad 100 dolara po barelu. U svojoj prolećnoj prognozi Evropska komisija eksplicitno pominje "energetski šok" koji usporava rast u celoj Evropskoj uniji. U Srbiji je, istovremeno, suša smanjila proizvodnju hidroenergije, primoravši državno preduzeće EPS da uvozi struju iz inostranstva po visokim cenama. Tokom protekle decenije, uvoz električne energije se otprilike učetvorostručio.
O čemu odlučuju ovi izbori?
Pa ipak, privreda ove godine radi punom parom. U prvom kvartalu zabeležen je rast od 3,2 odsto, a u drugom od 3,6 odsto, dok preliminarne procene za treći kvartal ukazuju na rast od oko 3,5 odsto. Međunarodni monetarni fond je u oktobru podigao svoju prognozu rasta na 3,3 odsto za ovu i 4 odsto za narednu godinu, dok Narodna banka Srbije, imajući u vidu predstojeći "Ekspo", očekuje rast od čak 5 odsto. Poređenja radi, Evropska komisija predviđa rast od 1,1 odsto za celu EU u ovoj godini, odnosno 1,4 odsto za narednu. Ako Srbija do 2027. godine zaista ostvari rast od 4 odsto, svrstaće se među najuspešnije, i to ne samo na Balkanu, već i u čitavoj Evropskoj uniji.
Na ovom mestu treba jasno reći o čemu odlučuju izborima 25. oktobra. Nije reč o tome da li će Srbija ostati demokratija. U pitanju je izbor - obezbediti još četiri godine predvidljivosti za privredu koja je upravo povratila zamah, ili se opredeliti za "bugarski lek".
Nije reč o moralnoj drami u kojoj se sukobljavaju dobro i zlo
Studentski pokret, koji je tokom godinu i po dana izveo stotine hiljada ljudi na ulice, zaslužuje poštovanje. Skrenuli su pažnju na korupciju, zloupotrebu moći i nekažnjivost koju uživaju oni na visokim položajima, i sve su to veoma stvarni problemi. Svako ko se zalaže za demokratiju trebalo bi da podrži i ove studente. Ipak, same vrednosti koje ovi studenti zastupaju pokazuju da ovde nije reč o jednostavnom sukobu dobra i zla.
Studenti su 30. septembra izjavili da je Rusija prijatelj i da sankcije protiv te zemlje ne dolaze u obzir. Kada je reč o najosetljivijem pitanju, ovaj pokret, koji Zapad vidi kao proevropsku alternativu, pozicionirao se desnije od same vlasti koju želi da smeni. U memorandumu o Kosovu ova teritorija se definiše kao ustavni deo Srbije, a studenti prava u Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu označili su Briselski i Ohridski sporazum kao činove izdaje. Ilija Srdanović, nosilac liste ovog pokreta, predlaže da se o pristupanju EU odlučuje na referendumu, nakon što budu zatvoreni svi pregovarački klasteri. Sociolog Jovo Bakić otišao je još dalje, pozivajući na referendum u slučaju da Brisel kao uslov za članstvo postavi priznanje Kosova.
Vrenje unutar studentskog pokreta
Zanimljivo je da se studenti pozicioniraju još desnije od svojih glasača. Prema istraživanju koje je u junu sprovela istraživačka grupa "Crta", tri četvrtine glasača koji podržavaju listu koju predvode studenti zalažu se za EU, dok se samo deset odsto zalaže za Rusiju. Drugim rečima, rukovodstvo pokreta svojim pristalicama nudi više Moskve nego što oni zapravo žele, dok Vučić svojim glasačima nudi više Brisela nego što im prija. Uobičajeni politički priručnik ne nudi odgovor na pitanje ko je od njih dvojice "bolji" Evropljanin.
Unutar samog pokreta raste nezadovoljstvo. Izjava o sankcijama izazvala je razdor među saveznicima i pre nego što je ijedan glas dat. Nemanja Milošević je kritikovao trenutak u kojem je izjava data, a nalozi na društvenim mrežama povezani sa studentima oštro su napali pristalice proevropske grupe "Evropska Srbija". Kada je spoljnopolitički tim pokreta otputovao u Berlin, uz uveravanje da "sigurno nećemo ići u Moskvu po savete", rukovodstvo se ogradilo od tog putovanja. Neki članovi se zalažu za ulazak u NATO, drugi traže čvršće veze sa Rusijom, dok bi treći bili spremni da priznaju Kosovo. Među profesorima koji podržavaju pokret ima čak i ultranacionalista.
Bugarska dobro poznaje ovaj problem
Ekonomski program prati isti obrazac. Studenti predlažu oduzimanje imovine bez pružanja prava vlasnicima na sudsku zaštitu. Na skupu u Nišu, jedan od njihovih kandidata izjavio je da će, ukoliko nema dovoljno zatvora, jednostavno izgraditi još. Tu je i predlog o besplatnim udžbenicima, politika koja bi omogućila vladi da sama bira dobavljače i istisne privatne izdavače, uključujući i izdavačku kuću "Klet" (Klett-Verlag) sa sedištem u Štutgartu, koja u Srbiji posluje od 2004. godine.
Kada je vlada 2014. godine pripremila sličan zakon, direktor "Kleta" pisao je tadašnjem premijeru Vučiću, navodeći da će kompanija morati da napusti zemlju. Zakon je povučen iz procedure. A tu je i pitanje koalicije. Studenti odbacuju svaku saradnju sa vladom i njenim "satelitima", dok se njihovi potencijalni partneri kreću u rasponu od liberala, koji zahtevaju hitne sankcije protiv Rusije, do desničara koji bi najradije potpuno prekinuli pregovore sa EU. Bugarska dobro poznaje ovakav pristup politici zasnovan na principu "čistih ruku"; on je tamo doveo do čak osam izbornih ciklusa.
Najbolja dostupna opcija
I vladajući tabor ima svoje mane. U izveštaju o vladavini prava, Evropska komisija kritikuje stanje nezavisnosti pravosuđa, kao i slab zakon o lobiranju; štaviše, izmene antikorupcijskih propisa, kao i zakona koji se tiču sudija i tužilaca, usvojene u avgustu, još uvek nisu ocenjene. Tokom izborne kampanje, vlast je posegla za oprobanom taktikom deljenja novčane pomoći penzionerima. Vučić se, sa svoje strane, takođe uzdržao od uvođenja sankcija Rusiji. S druge strane, vlada se obavezala da će do kraja 2027. godine sprovesti reforme neophodne za pristupanje EU, a od maja se osamnaest srpskih banaka pridružilo Jedinstvenom sistemu plaćanja u evrima (SEPA). To nisu samo parole, to su činjenice.
Plenković i Rama su se suočavali sa gotovo istim kritikama - arogancija, nepotizam i predugo ostajanje na vlasti. Ipak, gledajući unazad, pokazali su se kao najbolja od realno dostupnih opcija, jer su svojim zemljama pružili najvredniji resurs koji Balkan može da ima, a to je vreme. Isto važi i za Vučića. Ne zato što je bez mana, već zato što alternativa trenutno ne nudi jasniji put ka Evropi. Ona nudi samo Srbiju koja je manje predvidljiva.
Evropa bi stoga trebalo manje da se fokusira na to ko uživa najveću podršku u javnosti, a više na to ko može da održi sistem u funkciji. Primer Bugarske pokazuje kuda vodi onaj drugi put - ka pet izgubljenih godina i vladi koja nikada nije ni želela evro. Na Balkanu je dosada politička vrlina, a stabilnost nije suprotnost demokratiji, već je uslov njenog opstanka.