Pavlo Olijnik tvrdi da se pridružio ruskoj jedinici kako bi pobegao iz zarobljeništva. Njegovo iskustvo otvara pitanje kako Rusija regrutuje ukrajinske zarobljenike i koliko je njihov pristanak dobrovoljan, piše Dojče vele.
Oglas
Pavlo Olijnik, 25-godišnji ukrajinski potporučnik, tvrdi da se pridružio neprijateljskoj vojsci kako bi pobegao iz ruskog zarobljeništva. Pre nego što su ga ruski vojnici zarobili u Donbasu u oktobru 2024. godine, služio je u Oružanim snagama Ukrajine.
U ruskom zarobljeništvu bio je izložen elektrošokovima, premlaćivanju i psihičkom nasilju. Zato je prihvatio ponudu Rusa da se pridruži takozvanom „bataljonu Maksima Krivonisa“ – nazvanom po ukrajinskom kozačkom pukovniku iz 17. veka. Olijnik kaže da je želeo da iskoristi priliku da dospe na front, s namerom da odatle pobegne na teritoriju pod kontrolom Ukrajine. DW je preko advokata uspeo da uspostavi pisani kontakt s njim.
„Ukrajinski dobrovoljci“ u ruskoj vojsci
Ruski državni mediji prvi put su početkom 2023. godine izvestili o jedinicama koje se sastoje od bivših pripadnika ukrajinske vojske. Tada je objavljeno da su „bivši ukrajinski ratni zarobljenici“ položili zakletvu Rusiji. Propaganda je najavila formiranje šest takvih jedinica, koje su u avgustu 2026. godine objedinjene u „Ukrajinsku dobrovoljačku brigadu specijalnih snaga“.
Bataljon Maksim Krivonis, formiran pre tri godine, najviše je medijski eksponiran među formacijama koje su postale deo te „brigade“. Za razliku od drugih formacija, postoje indicije da je učestvovao u borbama. Njegova tačna veličina nije poznata. Mediji procenjuju da ima oko 200 pripadnika, dok objavljeni video-snimci prikazuju samo nekoliko desetina ljudi.
Ukrajinski emiter „Suspilne“ identifikovao je više od 30 osoba iz tog „bataljona“ i potvrdio da je reč o Ukrajincima koji su tokom 2023. i 2024. godine pali u rusko zarobljeništvo.
Prema izveštajima, formaciju predvodi Vjačeslav Gubin, bivši član opštinskog veća Derhačija u ukrajinskoj oblasti Harkiv, koji je 2014. godine prešao na rusku stranu. Njegov sin Svjatoslav je zamenik političkog direktora formacije. Ruskim medijima rekao je da to nije jedinica ruske vojske, već „ukrajinska dobrovoljačka formacija“.
Čemu služe „ukrajinski dobrovoljci“
Pavel Luzin, stručnjak za odbrambenu politiku na Flečerovoj školi Univerziteta Tafts, kaže da u Rusiji generalno ne postoje dobrovoljačke formacije koje „od samog početka nisu odobrene i nisu pod kontrolom centralne vlasti“. Takve formacije sastavljene od Ukrajinaca, Luzin smatra „imitacijom“.
Prema njegovim rečima, Moskva time želi da skrene pažnju sa „Ruskog dobrovoljačkog korpusa“ i „Legije Sloboda Rusije“ – formacija Rusa koji se bore na strani Ukrajine. Sličnu procenu više puta su iznosile i ukrajinske obaveštajne službe.
To potvrđuje i ukrajinski veteran Jevhen Šibalov, koji je 2022. godine bio u ruskom zarobljeništvu. Prema njegovim rečima, ruska vojska nije skrivala činjenicu da je „Ruski dobrovoljački korpus“ glavni razlog za formiranje ruskih jedinica sastavljenih od Ukrajinaca. „Smetalo im je što se Rusi bore na strani Ukrajine, a nema Ukrajinaca koji se bore na strani Rusije“, kaže Šibalov za DW.
U kojoj meri su te formacije „dobrovoljačke“
Prema Kancelariji visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava, više od 95 odsto Ukrajinaca nakon oslobađanja izjavilo je da su u ruskom zarobljeništvu bili mučeni ili zlostavljani. Fizičko i psihičko stanje svih muškaraca koji su se vratili kući izaziva „ozbiljne sumnje“ u to da je njihovo regrutovanje bilo „dobrovoljno“, smatra Vilijam Vajli iz nevladine organizacije „Komisija za međunarodnu pravdu i odgovornost“ (CIJA).
Mihajlo Sava iz ukrajinskog „Centra za građanske slobode“ u međuvremenu ukazuje na krivične postupke ukrajinskih vlasti protiv pojedinih pripadnika tih ruskih formacija. Činjenica da se protiv njih vode krivični postupci, smatra on, ipak može ukazivati na to da su dobrovoljno prešli na rusku stranu.
Ali gde se tačno nalazi granica između odluke donete pod pritiskom i dobrovoljne odluke? Prema rečima ukrajinskog aktiviste za ljudska prava i veterana Maksima Butkeviča, koji je od 2022. do 2024. godine bio u ruskom zarobljeništvu, to je teško utvrditi s obzirom na uslove koji vladaju u ruskom zarobljeništvu.
S jedne strane, u Rusiji vlada „atmosfera stalne prisile i pritiska“, dok su, s druge strane, neki zarobljenici možda dobrovoljno prešli na stranu okupatora zbog ideološke bliskosti s njim.
Kako se regrutuju ukrajinski zarobljenici
Butkevič je za DW rekao da je svim zarobljenicima tokom 2022. i 2023. godine „više ili manje prisilno“ nuđeno da pređu na rusku stranu. U njegovom slučaju to se dogodilo nakon prvog teškog zlostavljanja. „Pokazali su nam šta nam sve mogu učiniti, zbog čega smo trebali pristati na sve“, kaže Butkevič.
Slično je morao da prođe i Jevhen Šibalov. Prema njegovim rečima, pokušava se iznuditi priznanje za ratne zločine ili regrutovati muškarce za rusku obaveštajnu službu. Takođe se traže „vredne“ osobe koje bi mogle biti predmet razmene zarobljenika. Kako Šibalov navodi za DW, svim zarobljenicima se nakon ispitivanja, uz primenu nasilja, iznose određeni predlozi.
Međutim, dodaje Šibalov, postoje i granice. „Može se neko mučiti kako bi se iznudila saglasnost, ali onda dolazi težak trenutak kada toj osobi treba dati oružje. Zato se više radi o psihološkom pritisku i trikovima, kako bi se iznudila dobrovoljna saglasnost“, naglašava on.
To iz sopstvenog iskustva potvrđuje i Butkevič. Obojica kažu da ne poznaju nikoga ko je želeo da pristupi ruskim vojnim formacijama. Za većinu je to, kako kažu, bila crvena linija koju ne žele da pređu.
Šta se dešava nakon pristanka
Vojnik Pavlo Olijnik, koji je nakon bekstva sada u ukrajinskom zarobljeništvu, međutim, opisuje drugačije iskustvo. Olijnik je nekoliko puta odbio ponudu da se pridruži bataljonu Krivonis. Tek četvrti put odlučio je da je prihvati, ali „isključivo kako bi pobegao“. Pre toga bio je držan u samici u okupiranom Donbasu. Tamo su ga ispitivali o ukrajinskim položajima, brigadi i privatnim stvarima.
„Ne govorim dobro ruski, pa sam na pitanja odgovarao loše i nejasno. (...) Zatim su protiv mene primenili fizičko nasilje i elektrošokove. Kada su zatražili da potpišem dokument o saradnji s obaveštajnim službama narodnih republika Lugansk i Donjeck, zaključali su me golog osam sati u mali metalni ormar“, navodi Olijnik.
On tvrdi da nije potpisao nikakve dokumente ruskog Ministarstva odbrane i da je ponuđeni ugovor sklopljen „s privatnom osobom koja pruža vojne usluge“. Nakon što je pristao, u prostorijama bez prozora držali su mu ideološka predavanja i pokazivali fotografije i video-snimke. Nakon toga je morao da prepričava njihov sadržaj.
Kontrola i zlostavljanje u bataljonu Maksim Krivonis
Pavlo Olijnik kaže da je u bataljonu Maksim Krivonis bilo i dobrovoljaca i onih koji su pristali da se bore pod prisilom. U video-snimku koji kruži internetom i za koji se pretpostavlja da je nastao tokom ispitivanja u Ukrajini, on kaže da su bivše ukrajinske ratne zarobljenike u toj jedinici, njih oko 50, čuvali pripadnici privatne vojne jedinice pod nazivom „Redut“ i da su ih nadzirali na svakom koraku.
I on je dobio telefon koji je bio nadziran, navodi Olijnik za DW. Zato iz straha nije kontaktirao nikoga u Ukrajini. U tom video-snimku govori i o premlaćivanju i mučenju unutar jedinice. Mesečnu platu, kako kaže Olijnik, muškarci su dobijali u kovertama od predstavnika ruske vojne obaveštajne službe.
Olijnik negira da je učestvovao u borbama protiv Ukrajine, jer je pobegao već tokom svog prvog angažmana u martu 2025. godine. Tada je zajedno s još jednim pripadnikom bataljona, u grupi od osam ruskih specijalaca, poslat u Andrijivku u oblasti Donjeck. Još pre nego što je počela operacija čišćenja područja, pobegao je preko jednog polja. Od dronova se skrivao u podrumima i kućama, a nakon dva dana naišao je na ukrajinske vojnike.
Pavlo Olijnik se sada već godinu i po dana nalazi u ukrajinskom pritvoru. Ukrajinske vlasti vode istragu zbog moguće izdaje u okolnostima ratnog stanja. Međutim, protiv njega još nije podignuta optužnica, niti mu je formalno saopšteno da je osumnjičen.
Teme