Oko 12.000 slepih i slabovidih ljudi u Srbiji (koliko ih je registrovano u Savezu slepih) danas obeležava Svetski dan belog štapa, pozivajući sve ostale sugrađane da zajedno rade na stvaranju društva jednakih mogućnosti. Njihova želja - da ravnopravno učestvuju u obrazovanju, radu, kulturi i svim oblastima društvenog života.
Oglas
Za slepe i slabovide obrazovanje je veoma važno, jer donekle kompenzuje gubitak vida, kazao je za N1 Milan Stošić, predsednik Saveza slepih Srbije.
"Što više znamo, lakše se socijalizujemo, integrišemo u šire društvo, lakše dolazimo do posla. Zahvaljujući svemu tome, čak se i brakovi sklapaju", objasnio je Stošić.
Međutim, čak ni kada se obrazovni proces završi, za osobe sa invaliditetom to nije kraj.
"Naši članovi, kad završavaju škole, čak i kada postanu doktori nauka, stiče se utisak - tek su onda ništa. Ako ne postoje zainteresovani, a ne postoji ni normativa koja obavezuje poslodavce da mora da ih zaposli, ljudi zapadaju u izvesno beznađe", opisao je on, ukazujući da samo svi zajedno možemo da prevaziđemo predrasude.
Jedan od najboljih načina da se predrasude razbiju i u ovom slučaju je kultura, dodao je - ali za to je potrebno da kulturni objekti i sadržaji budu dostpuni.
"Među našim članovima postoje mnogi talenti koji, sticajem okolnosti, nisu na sceni, ali zato amaterski ili u nekim drugim prigodnim prilikama učestvuju u kulturnim sadržajima", dodao je.
"Ono osnovno"
Ipak, ističe, slepima i slabovidima je najvažnije ono najbazičnije - sredina u kojoj ostvaruju svoja prava, poput onog na negu i pomoć drugog lica ili na određena tiflotehnička pomagala.
"Još jedna stvar koja je važna je status naših udruženja, koja je druga kuća naših članova. Oni tu ostvaruju svoja prava, ali se i druže, imaju izvesne rekreacije, radionice, oni koji su kasnije oslepeli opismenjuju se na Brajevom pismu, uče da samostalno koriste tehnologije", nabrojao je on.
Ipak, status tih organizacije nije definisan nijednim aktom, već je pitanje dobre volje lokalnih samouprava i drugih nivoa organizovanja, napomenuo je.
Stoga se, nastavlja, pojedina udruženja gase, jer zaposleni u njima ne primaju plate, osim kroz neizvesna projektna finansiranja.
"I to treba da se uredi i da se donese zakon o organizacijama osoba sa invaliditetom, gde bi se po principu reprezentativnosti regulisao njihov status. Trenutno smo u istom sistemu kao nevladine organizacije, zajedno sa drugim hobističkim interesnim grupama, profesionalnim organizacijama - što nije realno. Troje ljudi po važećem zakonu mogu da registruju udruženje građana, a kada to, na primer, urade tri uticajne osobe, oni lakše dolaze i do lobiranja, i do sredstava preko konkursa", kazao je Stošić.
Zakon ne čuje one koji ne vide?
U udruženja je učlanjeno oko 12.000 članova, od čega 9.000 slepi, a 3.000 teže slabovida lica.
"Našli članovi su i deca predškolskog uzrasta i ljudi najstarije dobi. Imamo 44 organizacije - dve na Kosovu i Metohiji, 13 na području Vojvodine i 29 u ostatku Srbije, a Savez slepih Srbije je krovna organizacija, koja je opet u okviru Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom.
Troškovi života često i veći u odnosu na ostale građane
Troškovi života slepih i slabovidih osoba, kao i drugih osoba sa invaliditetom, često veći u odnosu na troškove ostalih građana, istakao je.
Dodatni izdaci za pomagala, pristupačne formate informacija, prevoz, podršku i druge potrebe predstavljaju značajno finansijsko opterećenje, ističu iz Saveza. Zato je važno da se novčana kompenzatorna prava redovno usklađuju sa rastom troškova života i stvarnim potrebama korisnika, kako bi zadržala svoju svrhu i obezbedila odgovarajuću podršku.
Stošić kaže da su tzv. nega i pomoć ne prati rast zarada, niti standarda.
"To je regulisano zakonom o socijalnoj zaštiti koji od 2011. godine nije promenjen. Mi se zalažemo da naknada za sve invalide bude u visini minimalne zarade. Mislim da tome niko ne pridaje veliki značaj, osobe sa invaliditetom čak nisu ni bile obuhvaćene ovim merama. Ne očekujemo da će do toga doći lako. Mnogi ljudi žive sami i, kao po pravilu, u siromašnim porodicama, te mislim da bi to bio najpošteniji minimum, da oni kojima je potrebno mogu da plate pratioca ili koriste druge usluge", opisao je on.
Ovaj predlog, objašnjava, čak ni ne stigne do prvih koraka u proceduri, uglavnom zbog čestih izbora, potom formiranja vlada, radnih grupa - pa onda sve ispočetka.
Glavni problem im je, navodi, uvek bilo odsustvo komunikacije sa ljudima koji donose odluke.
"Kada im pišemo, onda se to ne registruje. Kada bismo imali sagovornike oko svih ovih problema, mislim da bismo oko 30 odsto njih rešili, a da to ne košta mnogo ni novca, ni vremena", kaže Stošić, koji je već 20 godina na mestu predsednika.
Stotine hiljada naših sugrađana
Prema procenama, dodaje, u Srbiji ima između 600.000 i 800.000 ljudi sa invaliditetom.
A kada je o izborima reč - slepi i slabovidi još jedne dočekuju uz iste izazove.
"Postoji mogućnost da mogu uz pomoć psa vodiča da dođu do biračkog mesta, ali što se tiče tehnike kakva se koristi u nekim razvijenim zemljama - ona kod nas nije prisutna. Glasa se uglavnom uz pomoć asistenta, pratioca, člana porodice... Nije samostalno, a čim nije samostalno, znači da nije ni sigurno", rekao je on.
Objašnjava da se u pojedinim državama to rešava veoma jednostavno - kartonskim šablonima koji odgovaraju listiću, gde ispred svakog broja postoji prorez i slepi i slabovidi znaju koji redni broj žele da zaokruže.
Društvo jednakih mogućnosti gradi se poštovanjem prava, dostupnim informacijama, solidarnošću i konkretnim delovanjem. Međunarodni dan slepih podseća nas da inkluzija nije samo obaveza institucija već i zajednička odgovornost svih nas.
Teme