Opčinjen Sinajskom pustinjom u Egiptu, jedan Francuz o kome se ne zna ništa pouzdano rešio je da sagradi velelepni otvoreni bioskop na pesku, usred ničega, obasjan jedino zvezdama i skriven od ostatka sveta. Ali ovaj neverovatni inženjerski podvig doživeo je tragičnu sudbinu. Nakon propale premijere jedne oktobarske večeri pre skoro 30 godina, u ovoj dvorani „sagrađenoj od svetlosti i snova“ nikada nije prikazan nijedan film, a njenim sablasnim ostacima egipatske vlasti su zabranile pristup, piše magazin Biznis i finansije.
Oglas
Piše: Maja Đurić
Samo dvadesetak kilometara od poznatog egipatskog letovališta Šarm el Šeik, nalazi se veliki, napušteni bioskop na otvorenom usred pustinje, na jugu Sinajskog poluostrva. Stotine starih sedišta poređanih u pravilnom nizu, okrenuto je ka ogromnom filmskom platnu iza kojeg se naziru planine.
Bioskop je sasvim izolovan jer se nalazi u dubokoj pustinjskoj dolini, do koje vodi samo jedan zemljani put, pod imenom „Prašnjavi drum“. Okružen je strmim i kamenitim planinskim masivom i potpuno skriven za putnike koji prolaze glavnim saobraćajnicama u okolini, piše magazin Biznis i finansije.
U dvorani ukopanoj u pesak nikada nije prikazan nijedan filmski kadar. Ovaj sablasni i ujedno zadivljujući spomenik ljudskoj ekscentričnosti postao je poznat širom planete pod imenom „Bioskop na kraju sveta“. Istorija o tragičnoj sudbini ove dvorane u pustinji i njenog tvorca takođe nalikuje filmu, jer je prepuna slobodnih interpretacija i pati od hroničnog nedostatka činjenica.
Svetlost i snovi usred ničega
Ta priča počinje devedesetih godina prošlog veka, a njen glavni junak je Din Edl, Francuz o kome se ne zna ništa pouzdano.
Novinski tekstovi iz tog vremena navode o njemu potpuno protivurečne podatke - dok su ga jedni predstavljali kao bogatog ali ekscentričnog investitora, drugi su tvrdili da je bio pozorišni glumac u Parizu i veliki pobornik alternativne kulture.
Edl je postao poznat široj javnosti tek kada se vratio u Pariz iz Egipta, gde je boravio sa nekolicinom prijatelja i kada se pročulo da će graditi bioskop na pesku. Tada je ispričao novinarima da nijedno čudo drevnog Egipta na njega nije ostavilo toliki utisak kao noći koje je proveo u Sinajskoj pustinji.
„Dok sam ležao u tmini na tom magičnom mestu, gde se u tišini spajaju pustinja i kosmos, ukazala mi se slika bioskopa usred ničega, odvojenog od ostatka sveta i obasjanog jedino zvezdama“, izjavio je Edl.
Priznao je da ga je donekle inspirisao i kultni film „Fickaraldo“ nemačkog režisera Vernera Hercoga, o čoveku koji je po svaku cenu želeo da izgradi operu usred amazonske džungle, vukući radi toga ogroman parni brod preko brda.
Edl je u stvarnom životu postao upravo pustinjski Fickaraldo. Odlučio je da napravi velelepni bioskop u pesku pod imenom „Teatar sedme umetnosti“, za koji je tvrdio da će biti „sagrađen od svetlosti i snova“.
Bez obzira na tako poetične najave, gradnja nije mogla da počne bez vrlo prizemnog sredstva – novca. Stoga je Edl počeo grozničavo da traga za privatnim investitorima, koji bi bili voljni da učestvuju u finansiranju njegovog ambicioznog poduhvata.
Holivud Bliskog istoka
Pošto je bioskop izgrađen, francuski „Fickaraldo“ je očigledno uspeo da dođe do novca, ali o tome koliko je taj kapital iznosio i ko su bili investitori nema ni jednog jedinog dostupnog podatka. Tu se ovaj film prekida, a u sledećem kadru Edl se nalazi u Kairu, gde obilazi stare, napuštene bioskopske dvorane koje su se renovirale ili rušile.
Tamo je uspeo da otkupi stotine originalnih drvenih sedišta iz prve polovine dvadesetog veka, koja su odisala duhom zlatnog doba egipatske kinematografije. Ono je trajalo od sredine četrdesetih do kraja šezdesetih godina, kada je Egipat imao treću najveću filmsku industriju na svetu, a Kairo je nosio nezvaničnu titulu „Holivuda Bliskog istoka“.
Činjenice zapinju čak i kod broja stolica koje je Edl nabavio za svoj nesvakidašnji bioskop, jer zavisno od izvora njihov broj se kreće od 150 do čak 700 rustičnih sedišta. Uporedo je kupio i masivnu opremu za projekciju iz istog perioda, težak dizel-generator kako bi obezbedio struju za ovaj peščani teatar, kao i platno kolosalnih razmera.
Sve to je trebalo da preveze stotinama kilometara kroz negostoljubive pustinjske predele, preko dina i kamenitih useka, do izabrane lokacije u podnožju strmih planina Sinaja.
Brdoviti zidovi
Izgradnja bioskopa bila je pravi inženjerski podvig, ali i čin tvrdoglavog entuzijazma. Edl nije gradio betonske temelje ili zidove. Iskoristio je depresiju u tlu pustinje, okruženu planinama koje su služile kao prirodna akustična barijera. One su bile i svojevrsni zidovi bioskopa, koji su štitili taj prostor od naleta jakih pustinjskih vetrova.
Stotine teških drvenih stolica, spojenih u dugačke nizove od po desetak mesta, radnici su postavljali direktno na pesak, prateći polukružni oblik prirodne doline. Da vetar i pomeranje peska ne bi prevrnuli sedišta, njihove metalne osnove i nogare bile su ukopane duboko u tlo i stabilizovane teškim kamenjem.
Pomoću džinovskog traktora podignuto je ogromno belo platno, koje je svojim oblikom podsećalo na jedro nasukanog broda. Ono je bilo zategnuto jakim čeličnim sajlama, kako bi izdržalo peščane oluje, a na uzvišenju iza poslednjeg reda sedišta, sagrađena je kabina za projekcije.
Propast pod zvezdama
Po završetku gradnje, Edl je svečano otvorio svoju dvoranu u pustinji jedne oktobarske večeri 1997. godine. Za premijerno prikazivanje odbrao je film „Park iz doba jure“ Stivena Spilberga, uveren da će se dinosaurusi na platnu savršeno uklopiti u divlju okolinu Sinaja.
Veče je počelo neverovatno glamurozno za takve uslove. Po prašnjavom drumu, u luksuznim džipovima pristigli su investitori, umetnici i boemska elita iz Pariza, visoki zvaničnici iz Kaira, platežni gosti iz obližnjeg luksuznog letovališta, francuski i lokalni novinari…
Blistale su večernje haljine, smokinzi, skupoceni nakit, satovi, točio se šampanjac i služili skupi „zalogajčići“…
U trenutku kada je najzad trebalo da počne prikazivanje filma, umesto svetlosti i snova na platnu, nastala je mrtva tišina pod zvezdama jer je otkazao glavni generator. Kvar nije mogao da se popravi i razočarani gledaoci napustili su bioskop. Prema zvaničnoj verziji, do kvara je došlo zbog ekstremnih uslova u pustinji, dok se nezvanično pričalo da je generator namerno sabotiran.
Naime, Edl je ušao u ceo poduhvat bez saradnje sa egipatskim vlastima, koje Sinaj smatraju bezbednosno veoma osetljivom zonom. Francuski vizionar nije imao vremena ni volje da se bakće administrativnim procedurama i gradio je svoj bioskop bez zvanične dozvole nadležnih institucija u Egiptu. Zato se govorkalo da je tamošnji državni vrh umesto direktne zabrane koja je mogla da izazove međunarodni skandal, rešio ovaj problem elegantnije, diverzijom na bioskopsku aparaturu u potaji.
Snovi vidljivi samo na satelitskim snimcima
Šta god da je bio razlog, Din Edl koji je svu svoju energiju i novac uložio u tu jednu noć, nije više imao mogućnosti da obnovi bioskop i nakon tragične premijere potpuno je nestao iz javnosti.
Bioskop su narednih godina posećivali samo retki radoznalci i avanturisti, da bi ga potom svi zaboravili sve do 2014. godine, kada je estonski fotograf Kaupo Kikas, čuvši lokalne glasine o skrivenom teatru u pesku, odlučio da ga pronađe. Kikas je uspeo da locira bioskop i napravio je fotografije koje su na internetu postale svetska senzacija.
Činilo se da je „Bioskop na kraju sveta“ ponovo vraćen među žive. Nažalost, i drugi njegov život je bio kratkotrajan, jer samo nekoliko nedelja posle objavljivanja Kikasovih fotografija, vandali su demolirali stolice i druge predmete. Kasnije je usledilo još nekoliko pljački, pa su 2018. godine egipatske vlasti zvanično zabranile pristup bioskopu, proglasivši ga delom vojne zone.
Danas se ostaci filmske dvorane sagrađene od svetlosti i neostvarenih snova jednog čoveka mogu videti samo još na satelitskim snimcima, kao neobična anomalija na mapi Sinaja.
Teme