Kolumnu profesora Vladimira Vuletiča prenosimo u celosti:
"Više nije ni bitno kakav će rezultat na predstojećim izborima ostvariti 'studentska lista'. Već sama činjenica da je značajan broj ljudi mobilisan da podrži ili bar prećutno prihvati ideje o genocidu u Srebrenici, kao i da su Srbi iz RS 'šumski ljudi' cvedoči o velikom uspehu onih koji su uspešno potkopali nacionalna osećanja znatnog broja, posebno mlađih
Kako je od pomena stradalima u padu nadstrešnice 'studentski pokret' došao do toga da javno proziva Ratka Mladića za genocid u Srebrenici, bojkotuje film o stradanju dece u Jasenovcu, a Nikolaja Velimirovića – koga je SPC proglasila svecem izjednačuje sa Alozijem Stepincem? Kako se došlo do toga da plenumi sa izborne liste izbace čoveka koji je mnogo doprineo širenju protesta jer je odveć nacionalan, a na čelo liste postave osobu čija je najvažnija kvalifikacija to što ističe svoju crnogorsku nacionalnost. Na ova pitanja nije moguće dati jednostavan odgovor, a posebno ne takav koji bi se ograničio na unutrašnje prilike, a zapostavio širi kontekst.
U najkraćem, teza koju ovde zastupam jeste da je 'studentski pokret' plod političkog inžinjeringa usmerenog na potkopavanje nacionalnog identiteta i razbijanje nacionalnog jedinstva Srba kao temelja na kojima počiva suverenistička politika aktuelne vlasti koja prkosi spoljnoj politici EU.
Globalistička ideologija naciju i nacionalnu državu posmatra kao prevaziđen oblik društvenog grupisanja i političkog organizovanja koji otežavaju slobodan protok ljudi, kapitala i ideja. Obećanja globalista s kraja prošlog veka da će svet bez granica i globalizacija kojom se upravlja iz jednog centra dovesti do opšteg blagostanja nisu ispunjena što je dovelo do ponovnog buđenja suverenizma. Suverenizam se zasniva na odbrani i očuvanju nacionalnog identiteta, nezavisnosti nacionalne države i principu suvereniteta u međunarodnim odnosima. U osnovi suverenističke ideologije jeste uverenje da je nacionalna država jedini realan okvir u kome se mogu očuvati demokratija i prava građana i zaštititi kulturni identitet.
Da je neko pre dve godine pokušao da mobiliše Srbiju na paroli 'Srebrenica je genocid' ili 'Ratko Mladić je zločinac' doživeo bi fijasko
Borba između globalizma i suverenizma posebno se rasplamsala nakon velike ekonomske krize iz 2008. godine i vidljiva je ne samo na periferiji već i u centralnim zemljama svetskog sistema. Suverenisti su odneli pobedu u SAD koja je bila srce globalizma. Centralnu ulogu je preuzela EU, ali je globalizam i tu načet pa suverenisti danas vladaju u Italiji, Slovačkoj, Češkoj, doskora Mađarskoj, a u još nekoliko zemalja su deo vladajućih koalicija. No, ono što je najvažnije – u dve centralne zemlje EU suverenističke stranke su postale, pojedinačno posmatrano, najjače partije i blizu su toga da osvoje apsolutnu vlast. Šire posmatrano, velike zemlje koje su članice BRIKS takođe su suverenistički nastrojene, a njima treba dodati i druge važne regionalne sile poput Turske.
Pa ipak, ma koliko se činilo da je suverenizam danas nezaustavljiv, ideloški i politički rat sa globalistima nije završen, a njegov ishod će u velikoj meri zavisiti od tokova kapitala i postojeće transformacije kapitalizma. Jedna od malih bitaka tog rata odvija se danas i u Srbiji. Mada se ovde često može čuti da ideologije nisu bitne, politička scena u Srbiji raspolućena je upravo po ovoj liniji. To nije lako uočiti jer su motivi političkih aktera i propaganda koju koriste naizgled nezavisni od te podele. Ali veština političkog inžinjeringa sastoji se, između ostalog, u prikrivanju stvarnih motiva političke borbe.
Stanovišto u Srbiji je još uvek dominantno suverenistički i nacionalno orijentisano. Podrška bezuslovnom pristupanju EU, koja je centar svetskog globalizama, na izuzetno je niskom nivou. Drugim rečima, otvoreno zalaganje za globalističku politiku koju vodi EU ne bi imalo nikakvog izgleda na politički uspeh. To posebno predstavlja problem u situaciji u kojoj srpska suverenistička politika odstupa od spoljne politike EU. Da bi se uprkos takvom odnosu snaga globalistički duh proširio, a Srbija dovela u red, bilo je neophodno poslužiti se političkim inžinjeringom koji podrazumeva nekoliko faza. Početna i najvažnija je podela Srbije po nekom pitanju koje nema veze sa globalizmom, a onda malo-pomalo dozirati i ubacivati poželjne ideje.
Za većinu ljudi je prihvatljiva borba protiv ekološkog zagađenja ili korupcije. Kada se ta pitanja nametnu kao centralna, lako je etiketirati vlast kao koruptivnu. Kada se na takvim pitanjima produbi jaz i učrvrsti grupna kohezija, slede naredni koraci. U zavisnosti od cilja koji se želi postići tada se plasiraju ideje koje nemaju veze sa uzrokom prvobitne podele. Ako se, na primer, želi potkopati nacionalno jedinstvo, dovoljno je fingirati priču o krađi izbora zahvaljujući glasovima ljudi iz Republike Srpske. Tada se među protivnicima vlasti polako stvara animozitet prema Srbima iz RS. Slična stvar se događa kada se SPC optuži da podržava vlast. To direktno utiče na opadanje njenog ugleda među onima koji se protive vlasti pa makar bili i vernici. Što je najvažnije, na taj način se potkopava jedan od nosećih stubova srpskog nacionalnog identiteta. U trećoj fazi oni koji se suprotstavljaju vladajućoj partiji vremenom prihvataju da su prijatelji njihovih neprijatelja i njihovi neprijatelji. Tako su Srbi iz RS i SPC postali neprijatelji onima koji pre dve godine nisu prema njima imali negativna osećanja.
Borba između globalizma i suverenizma posebno se rasplamsala nakon velike ekonomske krize iz 2008. godine i vidljiva je ne samo na periferiji već i u centralinim zemljama svetskog sistema
U današnje vreme politički inžinjering je olakšan zahvaljujući društvenim mrežama koje pomažu stvaranju eho-komora u kojima istomišljenici učvršćuju svoje stavove i jačaju grupnu koheziju. Čak i oni koji se protive pojedinim idejama koriguju svoje stavove pod pritiskom grupe. Drugim rečima, ljudi se odriču i svojih nacionalnih i religijskih uverenja kako bi zadovoljili imperativ pripadanja grupi. Da bi grupna homogenost ostala jaka, svako ko izrazi skepsu ili drugačiji stav biva žigosan pa oni koji se inicijalno ne slažu sa mišljenjem grupe radije odluče da ćute nego da i oni budu javno žigosani. Da bi se u dužem periodu očuvala kohezija, stalno se pronalaze stvarni ili izmišljeni primeri ugrožavanja grupe od neprijatelja – u ovom slučaju vlasti.
I pre pada nadstrešnice u Srbiji je postojala slična podela ali je odnos snaga bio nesamerljiv. Tek mesec dana nakon pada nadstrešnice, nimalo spontano, jedna mala grupa studenata potpomognuta upravama pojedinih fakulteta uspela je da blokira te fakultete i homogenizuje određeni broj studenata. Istovremeno sa širenjem blokada fakulteta plasirane su i nove ideje koje nisu imale nikakve veze sa onim što je bila početna zamisao protesta. Oni koji su pokušali da se tome suprotstave bili su žigosani i ućutkani i tako predstavljali primer ostalima da ne dovode u pitanje odluke plenuma koji su postajali sve malobrojniji. Teško je zamisliti da bi taj pokret mogao duže da opstane bez finansijske i medijske podrške određenih centara moći. Niko, naravno, ne bi ulagao novac za borbu protiv korupcije u Srbiji. Međutim, plenumi su malo-pomalo sve više pažnje posvećivali političkim pitanjima kao što je osuda genocida u Srebrenici i odnos prema Generalu Mladiću. Da je neko pre dve godine pokušao da mobiliše Srbiju na paroli 'Srebrenica je genocid' ili 'Ratko Mladić' je zločinac doživeo bi fijasko. Zahvaljujući političkom inžinjeringu danas gotovo polovina Srbije prihvata ili se bar ne suprotstavlja takvom narativu. Niko se, naravno, i ne pita kakve to uopšte ima veze sa padom nadstešnice.
Na kraju krajeva, više nije ni bitno kakav će rezultat na predstojećim izborima ostvariti 'studentska lista'. Već sama činjenica da značajan broj ljudi mobilisan da podrži ili bar prećutno prihvati ideje o genocidu u Srebrenici, kao i da su Srbi iz RS 'šumski ljudi', ili da SPC u liku vladike Nikolaja Velimirovića, koji je deo rata proveo u nacističkom logoru, nije bolja od sveštenika koji su otvoreno podržavali naciste cvedoči o velikom uspehu onih koji su uspešno potkopali nacionalna osećanja znatnog broja, posebno mlađih građana Srbije, a time i budućnost suverenističke politike koju vodi aktuelna vlast."