Porodica, sigurnost i briga za decu - to su motivi koji se sve češće pojavljuju u obraćanjima Aleksandra Vučića starijim biračima u ovoj kampanji. S obzirom na to da građani stariji od 65 godina čine oko 28 odsto biračkog tela, postavlja se pitanje da li bivši predsednik kroz kampanju gradi emotivnu vezu sa biračima kao i kako ona utiče na odnose unutar porodice?
Oglas
Republička izborna komisija (RIK) utvrdila je da u Srbiji ima 6.450.523 birača koji na predstojećim izborima zakazanim za nedelju, 25. oktobar, mogu da iskoriste svoje pravo glasa.
Do tada, u završnici kampanje, izborne liste nastavljaju da predstavljaju programe na predizbornim skupovima, putem društvenih mreža ali i putem predizbornih spotova u kojima se preciznije može uočiti ciljna grupa ka kojoj su poruke usmerene.
Tako, u jednom od predizbornih spotova SNS-a, nosilac te liste i bivši predsednik Srbije Aleksandar Vučić pojavljuje se na ulaznim vratima porodične kuće kao neko na “koga ljudi mogu da se oslone” i “ko reči pretvara u dela”.
Porodični odnosi i razlike između starijih i mlađih članova porodice bili su prostor za predstavljanje i drugih političkih ideja, pa je tako, u drugim predizbornim spotovima, Aleksandar Vučić preuzeo uloge i konobara i vozača.
Ono što je primetno, u oba predizborna spota se kroz dijalog članova porodice predstavlja razlika između političkih stavova koji imaju stariji i mlađi. Da li je onda i to neka poruka koju SNS šalje biračima i kakav odnos kroz kampanju nosilac liste “Ujedinjena Srbija” gradi sa starijim građanima?
Za Aleksandra Vučića, to su poruke “mira i stabilnosti” koje su preduslov za "očuvanje porodice", kako je bivši predsednik Srbije poručio na predizbornom skupu održanom u Zrenjaninu održanom 11. oktobra 2026. godine.
“Kažem ovde sada pred vama, svim ljudima mojih godina, starijim. Glas za našu listu je glas i za svakog našeg omladinca, omladinku... Oni možda to sada ne vide i ne razumeju, ali mi to moramo da razumemo”, poručio je bivši predsednik na skupu u Zrenjaninu.
Dva dana ranije, na mitingu u Kragujevcu, nosilac liste "Ujedinjena Srbija" imao je još jasniju poruku za najstarije birače.
"Hoću da kažem vama, penzionerima, za vas imam jednu posebnu poruku. Samo razmislite o jednoj stvari: čak i kada dođu da vas ucenjuju - 'nemoj bako, nemoj deko, nemoj majko, nemoj oče' - vi svima samo recite, i da znate da to činite svojim glasom za Ujedinjenu Srbiju, štitite i čuvate svoje unuke i praunuke i njihovu budućnost", rekao je Vučić.
Takvom porukom bivši predsednik uspeo je “sačuva” penzionere od onoga što period zrele dobi donosi - osećaj stagnacije, beskorisnosti i suvišnosti, kako za portal N1 objašnjava psihološkinja Anja Simonović.
Ona navodi da u zrelom i starijem dobu postoji potreba za “generativnošću” - osećajem da smo i dalje korisni, da usmeravamo mlađe generacije i brinemo o njihovoj budućnosti, te da politički akteri u tome uspevaju uz poruke poput one koju je Vučić poslao na skupu u Zrenjaninu.
“Kada se u javnom diskursu afirmiše životno iskustvo starijih u odnosu na mladalačku impulsivnost, to direktno pozitivno utiče na njihovo samopoštovanje. Takve poruke, prirodno, vrše snažnu validaciju njihovog postojanja i vraćaju im osećaj društvene važnosti, koji se nakon penzionisanja često prirodno smanjuje”, objasnila je psihološkinja.
Osim toga, porukom da mladi nešto “možda ne vide i ne razumeju“, ali da oni to “moraju da razumeju“, politički izbor dobija i porodičnu dimenziju, kako objašnjava psihološkinja.
Takva poruka može da aktivira roditeljsku i zaštitničku ulogu koja ne prestaje kada deca odrastu.
“Kada se stvari postave u takav okvir, sam čin glasanja u očima starijeg čoveka prestaje da bude samo obična građanska dužnost i postaje moralni čin brige za porodicu. Time sama politička odluka dobija mnogo dublji, lični i emotivniji smisao“, kaže Simonović.
Zašto se drugačiji politički stav može shvatiti kao odbacivanje i nepoštovanje?
Osim toga, ako se određeni politički narativ poveže sa porodicom, tradicijom i brigom za bližnje, kritika tog narativa može da bude doživljena mnogo ličnije nego obična politička rasprava, navodi Simonović.
"Kritika upućena lideru u kojeg starija osoba ima poverenja, na nesvesnom nivou se doživljava kao kritika njene sopstvene procene, njene mudrosti i životnih vrednosti“, objašnjava Simonović.
Zbog toga, kaže, roditelj, baka ili deka komentar mlađeg člana porodice mogu da čuju ne kao drugačiji politički stav, već kao lično odbacivanje.
"Takav komentar od mlađeg člana porodice često ne čuju kao drugačiji politički stav, već kao lično nepoštovanje, nezahvalnost i odbacivanje, što razgovor u sekundi prebacuje sa priče o politici na bolan, lični sukob“, navodi ona.
Stariji i “razumniji” građani su zaista važan oslonac ako pogledamo brojke.
Gotovo tri od deset birača starija su od 65 godina, pa način na koji im se politički akteri obraćaju nije samo pitanje stila kampanje, već i strategije usmerene ka veoma velikom delu biračkog tela. Podaci o rastu penzija kroz period vlasti SNS-a onda, čini se, nisu slučajno delovi predizbornog materijala.
Lider kao "običan čovek"
Prema podacima koje je portalu N1 dostavilo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, u Jedinstvenom biračkom spisku je 1.822.115 aktivnih birača koji su stariji od 65 godina.
To znači da ova starosna grupa čini oko 28 odsto ukupnog biračkog tela, pa odnos između političkog lidera i starijih birača dobija poseban značaj u predizbornoj kampanji.
Neposredni susreti na predizbornim skupovima, u kojima se često politička poruka prepliće sa gestovima bliskosti i zahvalnosti, pokazuju sa jedne strane da postoji određen broj onih koji osećaju povezanost sa Vučićem, a sa druge kako bivši predsednik takav odnos i gradi.
Kako se smanjuje distanca između političara i birača?
Tako je tokom posete selu Ključ kod Mionice, starija žena poklonila Vučiću vunene čarape i poručila mu da želi da on bude “ceo vek predsednik Srbije", dok se na društvenim mrežama pojavio i snimak sa skupa u Bačkoj Palanci na kojem je Vučić prišao baki kojoj je pozlilo da je zagrli.
Takve scene same ne govore zbog čega pojedinačni birači podržavaju određenog političara, ali mogu da smanje distancu između političkog lidera i građana, kako za portal N1 objašnjava psihološkinja Anja Simonović.
"Takve situacije deluju kroz mehanizme poistovećivanja i približavanja autoriteta običnom čoveku. Kada se figura moći prikaže u sasvim običnim, životnim situacijama i u razmeni skromnih, tradicionalnih darova, gubi se ona hladna distanca koju vlast inače nosi sa sobom“, objašnjava Simonović.
Posmatrač, dodaje ona, tada lakše može da se poistoveti sa liderom.
“Posmatrač se tada lako i prirodno stavlja u ulogu tog ‘običnog čoveka’ sa snimka, na određeni način on postaje njegov predstavnik. To budi snažan osećaj topline i neposrednosti, pa se lider više ne doživljava kao daleki političar, već kao neko ko je ‘jedan od nas’, ko poštuje tradiciju i iskreno razume svakodnevicu običnog građanina“, navodi psihološkinja.
“Lice sa ekrana postaje deo naše svakodnevne rutine"
Važan deo tog odnosa može da bude i stalna prisutnost političkog lidera u medijima, naročito kod ljudi koji imaju manje svakodnevnih kontakata sa drugima, navodi Simonović.
Psihološkinja to definiše kao vrstu parasocijalnog odnosa – osećaja jednostrane bliskosti sa javnom ličnošću koju osoba zapravo ne poznaje koji nisu karakteristični samo za starije ljude.
Ipak, kod onih koji žive sami, ređe viđaju porodicu ili su zbog zdravstvenih razloga manje pokretni, potreba za osećajem bliskosti i pripadanja može biti izraženija, objašnjava Simonović.
“U nedostatku živog razgovora, lica koja su svakodnevno prisutna u njihovom domu putem ekrana postaju svojevrsno društvo, te upravo ta lica u psihološkom i emotivnom svetu starije osobe delom popunjavaju tu emotivnu prazninu i stvaraju iluziju jednog sigurnog, podržavajućeg i dvosmernog odnosa“, kaže psihološkinja.
U tome može da ima ulogu i sama učestalost pojavljivanja. Simonović ukazuje na takozvani efekat pukog izlaganja - sklonost ljudi da ono što često viđaju počnu da doživljavaju kao poznatije i sigurnije.
Zbog toga stalna medijska prisutnost može da stvori osećaj familijarnosti.
“Lice sa ekrana postaje deo naše svakodnevne rutine, što prirodno spušta našu kritičku distancu i stvara osećaj da tu osobu zaista dobro poznajemo“, kaže ona.
Teme