Bio je to strip o dvojici dečaka, partizanskim kuririma u Drugom svetskom ratu, koji je izlazio u ediciji Nikad robom izdavačke kuće Dečje novine iz Gornjeg Milanovca.
Glavni autor stripa bio je crtač Desimir Žižović Buin, uz brojne saradnike – tekstopisce i crtače. Strip je isprva izlazio u školskom listu Dečje novine, na pola stranice, te tada niko nije mogao ni da zamisli koliki će uspeh šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka postići ta socrealistička, relativno loše crtana i ispripovedana serija.
Strip koncipiran na stereotipnim likovima i jednostavnim zapletima
Strip je koncipiran na jednostavnim zapletima i stereotipnim likovima, što je potpuno odgovaralo duhu tog vremena. Mirko i Slavko primljeni su s velikim oduševljenjem na tržištu i među čitaocima, a tom masovnom fenomenu, nikad pre ni posle ponovljenom na području čitave bivše Jugoslavije, zasigurno je pridonela i pretplatnička mreža lista Dečje novine u školama, koje su, nakon vojske, tada bile najmasovnije i najsigurnije tržište.
U prvoj polovini pedesetih godina prošlog veka stripovi su zavladali novinskim tržištem u Jugoslaviji. Među obiljem stripova objavljivanih u brojnim tadašnjim novinama i časopisima nije bilo stripova s temama Drugoga svetskog rata, odnosno narodnooslobodilačke borbe.
Pokušaji iz 1945. brzo su ugašeni zbog nedostatka kvaliteta i posebnog opreza podržavljenih novinskih izdavača i tiskara pa je trebalo čekati od ranije odloženu objavu dela Andrije Maurovića "Protiv smrti" 1954. u listu Omladina, koji je izdavala organizacija antifašističke omladine Jugoslavije, kako bi počeo novi tematski trend u izdavaštvu antifašističkih stripova.
Propaganda Jugoslavenske narodne armije je u svojim glasilima optužila tadašnje izdavaštvo za "antipatriotizam" u pogledu sadržaja objavljivanih stripova te je preko svojih službenih glasila (list Narodna armija) uputila javni poziv za strip koji će se baviti temama vezanima uz narodnooslobodilačku borbu.
Štaviše, Narodna armija, vojno glasilo, objavila je takmičenje za stripove na temu antifašističke borbe u Jugoslaviji. Odaziv nije bio velik i tek je nekolicina slabijih autora ponudila stripove. Ipak, među njima je bio i jedan izvrstan autor.
Miki Muster, koji je kao vojnik boravio u Beogradu, prema scenariju Darka Šaljića nacrtao je 1957. strip "Sinovi ognja" o ratnim doživljajima mladih heroja Boška Buhe i Save Sirogojna, dečaka i partizanskih kurira koji su poginuli u borbama tokom rata. Ubrzo se u Dečjim novinama (u broju od 23. novembra 1958.) pojavljuju Mirko i Slavko u stripu Nikad robom, koji će posle postati "prvi komunistički blockbuster". Može se pretpostaviti da je jedan od uzora za taj strip bio upravo Musterov uradak.
Junaci spontano osmišljeni za priču "Nikad robom"
Desimir Buin Žižović (1920. – 1996.), kolarski obrtnik, kamenorezac i samouki slikar te crtač priča o partizanima Mirku i Slavku, tvrdio je da su junaci spontano osmišljeni za priču pod naslovom "Nikad robom", kao "čeda negovanja revolucionarnih tradicija" u gornjomilanovačkoj Osnovnoj školi "Takovski partizanski bataljon", a osmislili su ih nastavnici predvođeni Srećkom Jovanovićem i Acom Lazarevićem te vredni pioniri, marljivi učenici iz literarne sekcije.
Osnovna priča stripa "Nikad robom" govorila je o pekarskom šegrtu Mirku koji odlazi u partizane. Slavko se pojavljuje tek u četvrtoj epizodi, a dotad se Mirko družio s dečacima Zoranom i Boškom. Karakteri Mirka i Slavka bitno su se razlikovali. Dok je Mirko odlučan, odvažan, požrtvovan i preduzimljiv te po mnogočemu idealan socrealistički lik, Slavko je životniji: boji se, sumnja i propitkuje.
Slavko je stoga stalno bio u senci Mirka, vođe i organizatora akcija. Buin je Mirku dao crte lica svojega sina Dragomira. To su znali svi koji su ikada videli Buinovog sina. No dugo se postavljalo pitanje: ko je Slavko?
Odgovor glasi: Slavko je obličje dobio prema dečaku čiji je otac, vojna osoba na prekomandi u Gornjem Milanovcu, radio u skladištu Dečjih novina te prepakivao stripove i novine. Slavko nosi lik tog dečaka, koji će posle postati najbolji strelac u istoriji jugoslovenskog fudbala – Slobodana Santrača.
Shutterstock/Octavio Parra
Veliki uspon Dečjih novina počeo je upravo objavljivanjem partizanskog stripa u kojem su se isticali patriotizam, hrabrost, čovekoljublje i druge vrline partizana, a sve suprotne osobine pripisivale su se četnicima, koji su uz Nemce predstavljeni kao narodni neprijatelji. Prikazivani su kao ružni, zapušteni, bradati i kukavice, baš kao u partizanskim filmovima toga vremena.
Zapleti su bili jednostavni, likovi stereotipni, a o dijalogu se nije naročito vodilo računa. Kritika će posle oceniti da je ovaj strip bio možda dobra ideja, ali da je temi trebalo pristupiti studioznije te da su junaci stripa do apsurda nepobedivi, pa su poubijali više Nemaca nego što ih je stupilo na područje bivše Jugoslavije. Zanimljivo je da, iako se ne zna broj Nemaca koji su "poginuli" u borbi s dvojicom mladih partizana, Mirko i Slavko nikada nisu ubili nijednog četnika...
S druge strane, pogotovo imajući u vidu vrtoglavi komercijalni uspon ovog stripa, dvojica dečaka u očima mlađe publike možda su doživljavana kao superheroji obdareni natprirodnim moćima: sposobni da u letu opaze putanju metka, na vreme na to upozore svog prijatelja i saborca te omoguće da se on, zahvaljujući svojoj nadrealnoj brzini, skloni i spasi od smrtonosnog hica.
Još veći uzlet strip je doživeo s edicijom Nikad robom, pokrenutom u maju 1963. godine. Bile su to beležnice iz istorije jugoslavenskih naroda čija je glavna tema bila borba protiv stranih neprijatelja.
Prva je sadržala novu epizodu Mirka i Slavka. U toj su ediciji mnogi crtači s područja bivše Jugoslavije radili na stripovima iz različitih razdoblja nacionalne istorije. Srednji vek bio im je omiljena epoha, ali bilo je i drugačijih priča iz drugih razdoblja, uključujući Prvi svetski rat.
Ipak, nakon nekoliko stotina svezaka, edicija Nikad robom postala je mesto predstavljanja samo jednog stripa – Mirka i Slavka. Razlika u prodanom tiražu epizoda s tim junacima i priča drugih autora bila je tolika da nije bilo dvoumljenja. Serijal Nikad robom preimenovan je u Mirko i Slavko, a strip o dečacima partizanima koji se bore protiv "naivnih i priglupih Nemaca" dosezao je tiraž veći od 180 hiljada primeraka po broju te se povećala i učestalost izlaženja.
Epizode su se, umesto samo jednom ili dvaput mesečno, objavljivale nedeljno. Prema nekim svedočenjima, pojedini brojevi su štampani i po nekoliko puta kada bi se prvi tiraž šriom pomamljene SFRJ rasprodao već u petak... A različitih svezaka s njima dvojicom bilo je barem između 400 i 500!
Tvorac i glavni crtač stripa, Desimir Žižović Buin, sve je teže uspevao da zadovolji zahteve masovne produkcije pa su mu, među ostalima, u pomoć priskočili Živorad Atanacković, Branko Plavšić, Nikola Mitrović Kokan i Ratomir Petrović. Prema Kokanovim rečima, pomoćni crtači obavljali su većinu posla – crtali su pozadinu i sve sporedne likove, dok je Buin u kadrove docrtavao samo likove Mirka i Slavka.
Nije zanimljiva samo priča o stripu nego je i Buinov život prožet anegdotama. Završio je samo četiri razreda škole, ali se isticao dovitljivošću te je bio sklon šali, ironiji i sarkazmu. Početkom Drugog svetskog rata Buin pristupa četničkom pokretu, ali ne prihvata se puške, nego slika i crta. Tako je crtao i stripove "Mladi Ravnogorac" i "Ravnogorski borac", koji su postali popularni među vojnicima.
Možda vas zanima
Razvoj ratne situacije utiče na to da Buin napusti četnike, a u jesen 1944., u želji da pokaže svoju nadarenost, prijavljuje se u partizansku umetničku koloniju. Međutim, saznalo se i za njegovu "neslavnu prošlost" pa ga upućuju na Sremski front.
Nosio je pismo s preporukom i potajno ga otvorio. Ispostavilo se da je u pismu bila preporuka za njegovo pogubljenje. Pisalo je: "Čim vam preda ovo pismo, streljajte ga!"
Bilo mu je jasno da je okarakterisan kao državni neprijatelj. Ipak, Buin je odlučio da učestvuje u borbama na Sremskom frontu. Naravno, pismo nije predao zapovedniku.
Preživeo je, ali nakon završetka rata dugo nije mogao da nađe posao zbog četničke prošlosti. Naposletku se zaposlio u milanovačkoj "Titoplastici" kao dizajner. Bio je svestran: izrađivao je čestitke, rođendanske pozivnice i plakate za plesove, oslikavao nadgrobne spomenike te izrađivao murale i crteže po zidovima gostionica u kojima je bio čest gost. U jednoj od tih gostionica rodila se i ideja za strip o partizanima, koji je ponudio Dečjim novinama. Ostalo je istorija.
Likovi Mirka i Slavka planski su i sistemski korišćeni na školskim beležnicama, majicama, pernicama, torbama i zaštitnim omotima za knjige… Uz to, i deci su neretko davana imena Mirko i Slavko.
Kako se fenomen Mirka i Slavka ugasio?
Fenomen popularnosti ovog stripa nestao je na najneverovatniji način. Iako je bio ideološki krajnje podoban, u birokratskom udaru na strip početkom sedamdesetih, koji je proglašen neupitnim šundom, edicija Mirko i Slavko zbog oporezivanja je nepodnošljivo poskupela. Potražnja i tiraž smanjili su se, a likovi su opstali još samo u matičnom listu i ponekom izdanju Dečjih novina. Tako je bilo sve do 1976. godine, kada ih je, umesto Nemaca, vreme potpuno porazilo.
I same Dečje novine trajale su koliko i država u kojoj su nastale. Nije im bilo spasa. Inflacija i sankcije Srbiji devedesetih godina prošlog veka zadale su izdavačima koji nisu imali državnu potporu udarac od koje su teško mogli da se oporave. Naslednika nisu mogle da imaju zato što u novom vremenu izdavaštvo na stari način nije moglo da opstane.
Jednostavnost i nepobedivost glavnih junaka u stripu dovedene su do apsurda. Ljudi su se privatno šalili kako su Mirko i Slavko sami pobili više Nemaca nego što ih je ikada prešlo jugoslovensku granicu, a čuveni dijalog "Mirko, pazi, metak!", nakon kojega se Mirko baca u zaklon i odgovara: "Hvala, Slavko! Spasio si mi život!", postao je opšte mesto u šalama na račun državnog socijalizma i izvor podsmeha te se i danas upotrebljava u žargonu pri spominjanju ovog stripa.
Uprkos takvim kritikama, strip je bio i ostao draga uspomena većini onih koji su ga čitali i s uživanjem čekali sledeći broj. To što su pobili više Nemaca nego što ih je bilo samo je pridonelo popularnosti stripa.
Ipak, vrhunac popularnosti Mirko i Slavko dosegli su snimanjem istoimenog filma redatelja Torija Jankovića. Film je premijerno prikazan 1973. godine i jedino je jugoslavensko kinematografsko ostvarenje snimljeno prema stripu.