Naučnici su pomoću ljudskih fosila iz Maroka napravili digitalnu rekonstrukciju lica čoveka koji je živeo pre oko 315.000 godina.
Oglas
Rezultat pruža uvid u to kako su mogli da izgledaju neki od najranijih poznatih pripadnika naše vrste, piše Science Alert.
Uprkos izraženim crtama lica i isturenoj vilici, njegov izgled ne bi delovao sasvim neobično ni danas.
„Kada je reč o pojedincu iz Džebel Irhuda, moguće je da bi prošao neprimećeno u gomili ljudi, ali bi se pažljivijim posmatranjem uočilo nešto što ga izdvaja od ostalih – pre svega njegove krupne crte lica i isturena vilica“, rekao je za ScienceAlert dizajner trodimenzionalnih modela Sisero Moraes.
Priča o ovom licu počela je početkom šezdesetih godina prošlog veka, kada je radnik koji je vadio minerale na lokalitetu Džebel Irhud pronašao lobanju. Naučnici su prvobitno mislili da pripada afričkom neandertalcu koji je živeo pre otprilike 40.000 godina.
Kasnija iskopavanja otkrila su dodatne ljudske ostatke i kameno oruđe. Kako su istraživači proučavali nalaze, menjala su se njihova saznanja i o ljudima kojima su pripadali i o njihovoj starosti.
Godine 2017. dve studije utvrdile su da ostaci pripadaju ranim pripadnicima naše vrste, Homo sapiensu. Datiranje je pokazalo da je sloj u kojem su pronađeni fosili star približno 315.000 godina, uz odstupanje od oko 34.000 godina.
Ova otkrića pomerila su poznatu istoriju naše vrste za oko 100.000 godina unazad, čime su ostaci iz Džebel Irhuda postali najstariji do danas poznati fosili Homo sapiensa. Isti fosili sada su poslužili kao osnova za rekonstrukciju lica.
Naučnici nisu imali kompletnu lobanju jedne osobe. Istraživači sa Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju prethodno su kombinovali različite fosilne primerke kako bi napravili potpuniji digitalni model lobanje.
Veći deo moždanog dela lobanje i gornjeg dela lica potiče od originalne lobanje poznate kao Irhud 1.
Delovi koji su nedostajali, uključujući donju vilicu i zube, preuzeti su sa drugih ostataka pronađenih u istom arheološkom sloju. Zbog toga se dobijeno lice ne može smatrati potpuno vernim portretom jedne konkretne osobe.
Moraes smatra da se ovi delovi dobro uklapaju.
„Donja vilica i zubi, koji pripadaju drugoj osobi, izuzetno se dobro uklapaju“, rekao je Moraes. „Zato je vrlo verovatno da se lobanja ne bi mnogo razlikovala od sadašnjeg modela čak i kada bi bila pronađena originalna donja vilica.“
Njegov tim počeo je od fotografija i video-snimaka složenog modela lobanje, objavljenih uz istraživanje iz 2017. godine. Izdvojili su kadrove iz video-snimaka i pomoću preklapajućih prikaza izračunali trodimenzionalni model lobanje, proveravajući njegove dimenzije na osnovu objavljenih merenja.
Zatim je trebalo proceniti kako je izgledalo lice koje je prekrivalo te kosti.
Za to su koristili kompjuterizovanu tomografiju (CT) anonimne odrasle osobe savremenog doba, koja je prikazivala lobanju i okolna tkiva. Na računaru su preoblikovali lobanju te osobe kako bi odgovarala drevnom modelu. Meko tkivo lica menjalo se zajedno sa njom, pružajući početnu osnovu za rekonstrukciju izgleda.
Merenja debljine tkiva kod živih ljudi pomogla su da se rekonstrukcija dodatno doradi. Za to su korišćeni besplatni program otvorenog koda Blender i njegovi alati OrtogOnBlender.
Ova metoda nije razvijena posebno za ovu lobanju. Isti postupak anatomskog preoblikovanja razvija se i testira najmanje od 2013. godine.
Kosti su i dalje najvažniji oslonac rekonstrukcije. Od ovih drevnih ljudi nisu sačuvani koža ni mišići na osnovu kojih bi se moglo proveriti konačno lice, pa podaci o debljini mekih tkiva moraju da se preuzmu od savremenih ljudi. To je neophodna zamena, a ne tvrdnja da su anatomija drevnih i današnjih ljudi iste.
Istraživači su proverili i unutrašnje dimenzije modela lobanje. Zapremina lobanjske šupljine iznosila je 1.364 mililitra, što je blizu ranije procene od 1.375 mililitara, izračunate na osnovu CT podataka fosila. Ovo podudaranje potvrđuje da su proporcije modela lobanje odgovarajuće, ali ne može da utvrdi koliko je lice verno rekonstruisano.
Konačni prikazi napravljeni su u dve verzije: u sivim tonovima, bez kose, i u kolor varijanti sa pigmentacijom kože, kosom i maljama na licu.
„Kada je reč o subjektivnosti, može se reći da je kolor prikaz, sa dodatim maljama na licu, najviše umetnička verzija i da sadrži manje elemenata koji su naučno pouzdani“, objasnio je Moraes.
Ti detalji ne mogu se neposredno iščitati iz fosila. Na crno-belim prikazima izostavljeni su kako bi posmatrači mogli da se usredsrede na procenjeni oblik lica.
Ranije analize fosila ukazale su na spoj modernih crta lica i arhaičnog izgleda moždanog dela lobanje. To sugeriše da se osobine današnjih ljudi nisu razvile sve u isto vreme.
Za Moraesa je jedan od najiščekivanijih trenutaka onaj pre završnih dorada, kada se „osnovne crte prvi put pojave na ekranu računara“.
Istraživanje je objavljeno u časopisu Heritage.
Teme