Svakodnevni život nas često toliko užurba da se usmerimo samo na zadatke koje treba obaviti, a zanemarimo činjenicu da smo izvršavajući svakodnevne rutine imali priliku za komunikaciju sa detetom.
Oglas
Rutine svi imamo, a pitanje koje sebi treba da postavimo je kako da o tim rutinama komuniciramo sa detetom. Dakle, rutine su aktivnosti koje uvek izvršavamo na isti način, koji je detetu prihvatljiv i poznat, piše logoped Smilja Majević za Stetoskop.
Neke od rutina su rutina hranjenja, kupanja, izlaska iz kuće, oblačenja, uspavljivanja...
Pošto se ponavljaju svakodnevno, naše rutine se sastoje iz koraka koji idu uvek istim redosledom i uvek se izvršavaju na isti način. Zato je dete u mogućnosti da ih lakše zapamti. Sve ponavljajuće stvari detetu daju predvidljivost, pa dete zna koji koraci slede, kako se izvršavaju i kako se ono uključuje u izvršavanje aktivnosti. Kad dete zna šta sledi i šta treba da očekuje, ono se oseća mirno i sigurno. Nakon što nauči rutinu i korake koji je čine, dete je spremno da se u tu rutinu uključi.
Kako komuniciramo?
Komunicirati možemo na više načina. Ono što čini komunikaciju jeste zajednička tema, dve ili više osoba koje komuniciraju i naizmenično uključivanje. Načini na koje komuniciramo mogu biti pogledom, gestom, mimikom, oglašavanjem, plačem, smehom, rečju ili rečenicom. Način na koji će neko komunicirati zavisi od situacije, teme, ali i od komunikativnih sposobnosti.
Želimo da dete nauči da komunicira na prirodan i prijatan način sa drugim ljudima, pa se roditeljima preporučuje da dete uključe u svoje svakodnevne aktivnosti.
Komunikacija tokom svakodnevnih aktivnosti sa detetom
Recimo, tokom rutine obuvanja za izlazak napolje možemo zastati i sačekati da nam dete doda cipele koje treba da mu obujemo. Za dete koje ne govori, njegovu radnju ćemo ispratiti imenovanjem: „Cipele“. Dakle, već imamo jednu rutinu koja je detetu poznata, ali sada uz pomoć reči verbalizujemo radnju i na taj način dete uključujemo u svakodnevnu komunikaciju.
Tokom rutine oblačenja za izlazak iz kuće zbunite se i umesto kape detetu stavite šal na glavu, dete će vam reći ili pokazati da ste pogrešili. U toj situaciji kažete: „Jao, pogrešio sam/pogrešila sam. Kapa na glavu.“
Takođe, tokom ručka ne dopunjujte sami detetov tanjir, dete može reći „još“ kad poželi još hrane. Kad dete izgovori „još“, vi treba da dopunite njegove reči sa „još supe“ i da dospete jelo u tanjir.
Važno je da napomenemo da ovaj način podsticanja komunikacije ne sme da bude opterećujući i frustrirajući za dete. Potrudite se da vaše interakcije budu prijatne i zabavne.
Preduslovi za uspešnost u ovoj aktivnosti su:
- dovoljno vremena,
- usporiti i predvideti gde bi dete moglo da se uključi,
- svakodnevna aktivnost koju dete poznaje.
Ohrabrite svaki pokušaj komuniciranja. Ne očekujte odgovor rečima ako vaše dete još ne komunicira rečima. Ne ispravljajte dete u izgovoru, već pohvalite sve što je reklo.
Teme