Roditeljima je često teško da usklade načine vaspitanja dece. Dok jedan roditelj može da insistira na tome da dete uradi domaći zadatak pre nego što uzme telefon, drugi smatra da malo vremena pred ekranom pre učenja nije problem.
Oglas
Jedan može da se zalaže za stroga pravila i posledice, a drugi za fleksibilniji pristup.
Razlike se javljaju i kada je reč o slobodi, na primer, da li dete u parku treba da bude pod stalnim nadzorom. Budući da svaki roditelj u vaspitanje unosi sopstvenu ličnost, iskustva i uverenja, ovakva neslaganja su očekivana. Postavlja se pitanje šta roditelji mogu da urade kada se njihovi pristupi razlikuju, piše The Conversation.
Četiri glavna vaspitna stila
Psiholozi razlikuju četiri osnovna vaspitna stila. Autoritativni roditelji su topli i pružaju podršku, ali postavljaju jasne granice i očekivanja. Slušaju decu, objašnjavaju im pravila i podstiču samostalnost. Autoritarni roditelji naglašavaju poslušnost i disciplinu i očekuju od dece da poštuju pravila bez preispitivanja, prenosi Index.
Popustljivi roditelji su topli, ali retko postavljaju granice. Ravnodušni roditelji ili oni koji nisu dovoljno uključeni u odrastanje deteta pružaju veoma malo emocionalne podrške, usmeravanja ili nadzora.
Istraživanja uglavnom pokazuju da je autoritativni stil vaspitanja povezan s najboljim ishodima za decu, uključujući manje emocionalnih problema i poteškoća u ponašanju. Ipak, ove kategorije predstavljaju samo okvirne smernice jer se većina roditelja ne uklapa potpuno u jedan stil. Roditelj, na primer, može da bude strog kada je reč o vremenu za spavanje, ali opušten kada su u pitanju kućni poslovi.
Prednosti i rizici različitih pristupa
Prema istraživanjima, razlike u pristupu vaspitanju nisu nužno povezane s emocionalnim problemima ili poteškoćama u ponašanju kod dece. Različiti pristupi mogu imati i svoje prednosti. Jedan roditelj može biti razigraniji i spontaniji, dok drugi obezbeđuje strukturu i rutinu, a oba pristupa mogu pozitivno da utiču na razvoj deteta.
Ključno je kako roditelji upravljaju tim razlikama. Neslaganja nisu problem ako ih rešavaju konstruktivno. Kada deca vide da odrasli mogu s poštovanjem da saslušaju jedni druge, postignu kompromis i reše nesuglasice, i sama uče korisne veštine za rešavanje sukoba.
Kada razlike postaju problem
Problemi nastaju kada roditelji ne mogu da se dogovore o važnim pravilima, poput zabrane korišćenja ekrana pre spavanja, ili kada potpuno različito reaguju na problematično ponašanje deteta. Na primer, ako dete odbije da ugasi televizor, jedan roditelj može da insistira na kazni, dok drugi popušta samo da bi izbegao sukob.
Kada su reakcije roditelja nedosledne, deci je teže da razumeju šta se od njih očekuje. Takođe mogu da nauče da ponašanje koje jedan roditelj ne odobrava može da prođe kod drugog.
Znaci da su neslaganja u vezi s vaspitanjem postala ozbiljan problem uključuju česte sukobe roditelja, međusobno narušavanje autoriteta pred detetom, osećaj deteta da je rastrzano između roditelja ili uznemirenost zbog njihovih svađa.
Dodatni znak su sve izraženiji problemi u ponašanju deteta. Istraživanja povezuju ovakve obrasce u roditeljstvu s većim emocionalnim poteškoćama i problemima u ponašanju kod dece i adolescenata.
Kako uskladiti vaspitne strategije
Umesto rasprave o tome ko je u pravu, roditelji mogu da započnu razgovor o zajedničkim ciljevima. Na primer, umesto da se svađaju oko kazne za dete koje ne želi da ugasi televizor, mogu da se slože da im je cilj da nauče dete da bolje prati uputstva.
Kada roditelji predvidljivo reaguju na ponašanje deteta, ono lakše uči šta se od njega očekuje. Jasna uputstva, pohvale za dobro ponašanje i smireno sprovođenje razumnih granica dobra su polazna tačka za dogovor o praktičnim strategijama.
Roditelji bi trebalo da izbegavaju kritikovanje ili potkopavanje partnerovog autoriteta pred decom. Zbog toga deca mogu da se osećaju kao da moraju da biraju stranu ili da postanu nesigurna u vezi s pravilima. Umesto toga, važno je pronaći miran trenutak za razgovor o problemima, saslušati drugu stranu i zajedno raditi na rešenju.
Pomoći mogu i stručno utemeljeni programi za roditelje, koji nude efikasne strategije za podsticanje pozitivnog ponašanja i upravljanje izazovnim situacijama. Zajedničko učešće pomaže roditeljima da razviju usklađen pristup.
Vaspitanje nije statično. Kako deca rastu, razvijaju nove sposobnosti i postaju spremnija za samostalnost, pa i roditelji moraju da prilagođavaju svoja očekivanja, pravila i strategije.
Kada potražiti pomoć
Ako neslaganja i dalje izazivaju ozbiljne sukobe ili se problemi u ponašanju deteta nastave, korisno je razmotriti pomoć psihologa ili terapeuta koji se bavi roditeljstvom. Ipak, zajednički rad ne podrazumeva pristajanje na ugrožavanje detetove bezbednosti ili prihvatanje štetnih vaspitnih postupaka.
Ako postoji zabrinutost za bezbednost deteta, potrebno je potražiti stručni savet. Dobro vaspitanje ne zahteva da roditelji sve rade na isti način, pa ni da budu savršeni. Važno je primenjivati efikasne strategije, sarađivati koliko god je moguće i prilagođavati se razvoju deteta.
Teme