Koliko vremena, novca i truda je potrebno da bismo stigli do lekara? Šta se događa kada zdravstvena ustanova postoji, ali nam njene usluge nisu dostupne? I šta nas čeka kada konačno dođemo na red? To su teme kojima se bavi izložba Medicinske pustinje, a kako za N1 navodi jedan od autora, medicinska antropološkinja i naučna saradnica u Institutu za za filozofiju i društvenu teoriju Ljiljana Pantović, ideja je da "ako ne možemo da dopremo do donosioca odluka, da dopremo do javnosti".
Oglas
Kako objašnjava Ljiljana Pantović, iako sam termin "medicinske pustinje" deluje egzotično, radi se o ustaljenom koncept koji se koristi decenijma u naučnim istraživanjima i služi kako bi se mapirala mesta gde "imamo nepostojeću ili neadekvatnu zdravstvenu zaštite".
Naučno istraživanje je sprovedeno 2025. godine, kaže sagovornica N1, te navodi da je autorima bio cilj "da saznamo kako izgleda život (prim. aut. žena) u tim pustinjama".
U tom pogledu, dodaje, autori su koristili javno dostupne podatke kako bi ustanovili gde postoji potencijal za "medicinske pustinje" - a zapravo, prethodna istraživanja su pokazala da u svakom administrativnom području u Srbiji postoji ili potencijal ili "medicinska pustinja".
"Izbor je, nažalost, bio lak, mogli smo da ga radimo bilo gde. U tom trenutku odabrali smo Zaječar i Severnobanatski okrug, odnosno Kikindski i Zrenjaninski okrug. Da razgovaramo sa ženama o njihovom pristupu i iskustvima sa zdravstvenom zaštitom, konkretno o njihovom pristupu ginekolozima, porodilištima i tom aspektu reproduktivnog zdravlja žena", kaže Pantović.
Ona napominje da kada govorimo o medicinskim pustinjama, odnosno o dostupnosti, nije dovoljno reći koliki je odnos lekar/pacijent. Jer, kaže Pantović, to nam daje samo jedan deo.
"Jedno je pristupačnost, a drugo je prihvatljivost i kvalitet zdravstve zaštite, odnosno kako ona izgleda. A to možemo da dobijemo samo ako razgovaramo sa pacijentkinjama, ali i sa zdravstvenim radnicima", smatra Pantović.
"Puno snalaženja"
Pantović naglašava da iz perspektiva žena, istraživanje pokazuje probleme koji nisu vezani samo za domove zdravlja kada dođete do njih, već i koji se vezuju za pitanja kako doći do njih.
"Kada govorimo o pristupačnosti, istraživanje pokazuje koliko vremena treba kolima da dođete do doma zdravlja ili porodilišta. I u proseku, ako ne živite u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu ili Nišu - treba vam oko sat vremena. E sad, tu su i administrativni problemi. Na primer, ako govorimo o Novom Miloševu - to je selo koje je realno bliže kolima Kikindi, ali pripada Zrenjaninu i onda morate u Zrenjanin po uput", napominje Pantović.
Samim tim, kaže sagovornica N1, kada se pogleda samo statistika ona ukazuje na to da žene ne idu na preventivne zdravstvene preglede - međutim, ispostavi se da žene i te kako žele da idu na zdravstvene preglede.
Ali, dodaje Pantović, tu nastaje problem kada dobiju zakazani pregled kod lekara za dva meseca, ili na primer pitanje javnog prevoza u ruralnim sredinama.
"Na primer, jednoj našoj ispitanici je bilo prepisano da ide u banju, i to je bilo pokriveno od strane RFZO. Međutim, nema autobusa, a nju bi taksi u jednom smeru košta 1000 dinara, što znači da bi nju svakodnevni odlazak na terapiju koštao 2000 dinara, koje ona nema da izdvoji. A gde vam je briga o deci i sav taj neplaćeni kućni rad koji pada na žene, a ne vidi se u statistici", objašnjava Pantović.
Kako dodaje, autori ovog istraživanja su hteli da daju glas svim tim ženama, prvo, a onda i da te pustinje prikažu onakve kakve jestu - "pune snalaženja".
A onda, kaže Pantović, potpuno je druga vrsta problema kada žene uspeju da dođu na pregled, odnosno šta one doživljavaju tada.
"Kada dođu na red nastaju drugi problemi, za koje smo čuli da je pitanje kućnog vaspitanja. A u stvari se postavlja pitanje koliko je stvar neophodnosti nekih sistemskih promena. To je pitanje depersonalizacije, u smislu da vam se ne obraćaju kao da ste osoba, već kao da ste broj, kao da niste dobrodišli u taj dom zdravlja", ocenjuje Pantović.
Takođe, navodi problem razlike između papira i prakse - "gde vam piše nešto na otpusnoj listi, a vi znate da se pola toga nije dogodilo".
"Ne mora da znači da je previd lekara, to se sve dešava u brzini, ali tu se gubi poverenje", rekla je Pantović.
Upitana koja su onda moguća rešenja, Pantović kaže da je dosta razmišljala o tom pitanju.
"Ja se temom zdravstvene zaštite žena bavim već 15 godina. I od ovih situacija sa akušerskim nasilje i iskustvima tokom pandemije Kovid - moje kolege, koleginice i ja smo pisali do nekih 80, 100 preporuka koje smo upućivali raznim ministarstvima. A sve je to negde završilo u nekim fiokama", navodi sagovornica N1.
Ovim istraživanjem smo, dodaje, shvatili da to ne može više da završi u fiokama.
"Niti je fer prema njima da to završi u nekom naučnom radu koje ćemo pročitati nas četvoro. I onda je ideja bila da sa pretvaranjem ovog istraživanja, odnosno naučnog rada u izložbu - jedan vid angažovanog istupanja nas iz našeg akademskog kruga. I ako već ne možemo da dopremo do nekih donosioca odluka, da dopremo do javnosti", zaključuje Pantović.
Teme