"Možda zvuči kao priča o Davidu i Golijatu. Ali u nedelju će inspirativni studentski pokret u Srbiji izaći na vanredne parlamentarne izbore protiv stranke koja zemljom vlada već 14 godina. Na čelu izborne liste vladajuće koalicije nalazi se dugogodišnji autokratski lider Srbije Aleksandar Vučić. Posle gotovo dve godine protesta, obračun između studenata i Vučića ulazi u završnu fazu", piše Filip Balunović za "Njujork tajms".
Oglas
Gostujući esej Filipa Balunovića sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, objavljen u rubrici "Mišljenje" (Opinion) u prestižnom "Njujork tajmsu", prenosimo u celini:
Studentska lista od 250 kandidata sama po sebi je izuzetna. Čine je profesori, naučnici, lekari, radnici, glumci i aktivisti, a kandidati — od kojih je većina ranije bila nepoznata javnosti — izabrani su kroz dugotrajan proces provera i razgovora. Univerzitetski fakulteti predlagali su kandidate, a zatim razmatrali nominacije pristigle iz cele zemlje. Nakon rasprave o mogućim kandidatima, studentski plenumi donosili su odluke. Hiljade ljudi učestvovale su u tom procesu odlučivanja — izvanrednom eksperimentu uvođenja neposredne demokratije u glavne tokove politike.
U međuvremenu, etablirana opozicija potisnuta je u drugi plan, a mnoge njene stranke podržale su studentsku listu. Studentski pokret pretvorio je izbore u svojevrsni referendum o režimu, što je sažeto u njegovom sloganu: „Srbija ili mafija“. Mnogi su pretpostavljali da su studenti previše neiskusni ili naivni za izbornu politiku. Ali, budući da pojedina istraživanja javnog mnjenja pokazuju da podrška studentskoj listi premašuje 40 odsto, čini se da će izborna trka biti neizvesna.
Studenti su krenuli na vladajuću mašineriju. I, koliko god to zapanjujuće zvučalo, mogli bi da pobede.
Pokret je prešao dug put. Sve je počelo 2024. godine, kada se u Novom Sadu, drugom po veličini gradu u Srbiji, srušila nadstrešnica železničke stanice, usmrtivši 16 ljudi. Studenti su izašli na ulice zahtevajući odgovornost za tu tragediju. Tako je započeo niz demonstracija, blokada fakulteta, zatvaranja saobraćajnica i drugih činova građanske neposlušnosti, koji su Vučića naterali u defanzivu. Pritisak je postao toliko snažan da je raspisao prevremene izbore, skraćujući svoj drugi i poslednji predsednički mandat kako bi se kandidovao za premijera.
Studenti su premladi da bi se sećali Vučića iz devedesetih godina, kada je davao zapaljive ratnohuškačke izjave, poručujući da će za svakog ubijenog Srbina biti ubijeno 100 muslimana. Ne mogu se sećati ni njegovih napada na medije dok je krajem devedesetih bio ministar informisanja. Ali odrasli su tokom njegove dugogodišnje vladavine, u kojoj su kritičari i nezavisno novinarstvo bili gušeni, dok je propaganda cvetala.
Studenti iz prve ruke znaju šta se događa onima koji se suprotstave Vučićevoj vlasti. Na mirnim okupljanjima udarali su ih automobilima, bili su špijunirani, hapšeni i prebijani, kako od policije tako i od grupa povezanih sa organizovanim kriminalom — a neki su zadobili povrede poput preloma vilice i lobanje. Tokom izborne kampanje suočili su se sa pojačanim zastrašivanjem i nadzorom. Protiv desetina studenata podnete su krivične prijave, dok su neki otišli u izgnanstvo iz straha od odmazde.
Godinama se činilo da Vučić ima odgovor na sve. Na domaćem terenu kombinovao je represiju sa obećanjima o napretku, usmeravajući opoziciju ka institucijama koje je kontrolisao. U inostranstvu je osuđivao rusku invaziju na Ukrajinu, ali je odbijao da se pridruži sankcijama; dočekivao je Volodimira Zelenskog, a istovremeno omogućio da osuđeni ratni zločinac Ratko Mladić bude sahranjen uz vojne počasti; otvorio je izraelsku fabriku dronova i poslao predstavnika na sahranu iranskog vrhovnog vođe Alija Hamneija. Hvali se da ima i veze u Beloj kući i podršku Vladimira Putina.
Studentski pokret poremetio je to balansiranje. Za razliku od većeg dela proteklih 14 godina, Vučić se sada ne suočava sa rascepkanom, tromom opozicijom. Suočava se sa generacijom koja je izgradila kolektivni identitet bez jednog istaknutog vođe. Izuzetno je to što se, posle gotovo dve godine, ovaj ideološki raznolik pokret nije ni podelio niti iznedrio suparničke frakcije. Pošto nije mogao da usmeri pažnju na jednog lidera, Vučić je neubedljivo pokušavao da govori u ime „studenata koji žele da uče“, suprotstavljajući ih onima koji blokiraju fakultete.
Ipak, studenti nastavljaju da se smeju vlasti u lice. Kada je Vučić pozvao Iliju Srdanovića, kardiologa sa Medicinskog fakulteta u Novom Sadu koji predvodi studentsku listu, na televizijski duel, profesor mu je odgovorio jezikom pripejd mobilne telefonije: „Nemate dovoljno kredita za ovaj poziv.“ U bizarnom odgovoru, Vučić je snimio sebe kako debatuje sa fotografijom Srdanovića i jednim kamenom — neuspelom aluzijom na šalu da bi čak i kamen bio bolji od Vučića.
Studenti su svakako zaslužili poverenje birača. Prvog novembra 2025. godine, na godišnjicu pada nadstrešnice u Novom Sadu, neki od njih pešačili su stotinama kilometara kako bi prisustvovali komemoraciji. Gledao sam ih kako stižu krvavih stopala, u zavojima i potpuno iscrpljeni. Neki su se osmehivali kroz suze, baš kao i hiljade ljudi koje su ih dočekale. Njihova izborna kampanja bila je podjednako hrabra: javno su ukazivali na korupciju u državnim institucijama i obećavali besplatne školske udžbenike, ugovore o radu na neodređeno vreme nakon 12 meseci, pristupačno stanovanje i lekara u svakom selu.
Druga godišnjica novosadske tragedije pada 1. novembra. Do tada ćemo znati da li je srpsko društvo spremno da radikalni demokratski eksperiment studenata pretvori u političku stvarnost. Izborni dan — i izborna noć — mogli bi biti napeti. Vučić tvrdi da ima saznanja da će „neki spolja i neki iznutra“ pokušati da izazovu nemire u Srbiji, čime, po svemu sudeći, nastoji da odgovornost za eventualne nerede unapred prebaci sa sebe, pre nego što je ijedan glas uopšte dat. Imajući u vidu navode o ulozi režima u izazivanju nasilja na protestima, nalazimo se na opasnom terenu.
Ipak, svojom hrabrošću i političkom imaginacijom, studenti su pokazali da su drugačija Srbija i drugačija demokratija moguće. David je ojačao, a Golijat izgubio čvrsto tlo pod nogama. Svet bi trebalo da obrati pažnju.
Filip Balunović je naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i docent na Univerzitetu Singidunum. Autor je knjiga „Buđenje levice na Balkanu“ (The Revival of the Left in the Balkans) i „Beda ljudskih prava“ (The Obsolescence of Human Rights).
Teme