Nakon što su pre samo nekoliko decenija bili na ivici izumiranja, ovi džinovi okupljaju se kako bi priredili jedan od najspektakularnijih i najzagonetnijih prizora u prirodi.
Oglas
Kada su Kris Falouz i njegova supruga Monik pre 30 godina počeli da snimaju umetničke fotografije nekih od najpoznatijih divljih životinja na svetu, nikada nisu viđali grbave kitove, prenosi Science Focus.
„Bili su poput fantomskih životinja“, kaže on. „Neko bi video jednog ovde, neko drugi tamo, ali pošto je njihova populacija bila toliko desetkovana u periodu nakon industrijskog kitolova, nismo se čak ni trudili da ih tražimo.“
Međutim, do jutra 30. decembra 2025. godine situacija se potpuno promenila. Na brodu uz zapadnu obalu Južne Afrike, ovaj par grozničavo je pokušavao da zabeleži prizor na koji su čekali decenijama.
Nije reč o jednom grbavom kitu, deset ili čak 50, već o više od 300 jedinki koje su izranjale, ronile, iskakale iz vode i podizale oblake vodenih kapljica u vazduh. Bilo je to najveće okupljanje ove vrste ikada zabeleženo.
„To je jedno od najintenzivnijih iskustava koja možete doživeti čulima. Reč ‘zadivljujuće’ danas se previše koristi, ali zaista je neverovatno biti tako blizu životinja dugih 15, 16 ili 18 metara i videti ih toliko mnogo“, kaže Falouz.
Iako većina nas može samo da sanja o susretu s ovim džinovima, istina je da „supergrupe“ – okupljanja 20 ili više grbavih kitova koja traju nekoliko sati – postaju sve češća.
Industrijski kitolov tokom 19. i 20. veka smanjio je populaciju grbavih kitova za više od 95 odsto. Moratorijum uveden 1985. godine omogućio im je da se oporave, a danas se većina populacija više ne smatra ugroženom, što predstavlja redak uspeh u očuvanju prirode.
Ipak, sam broj kitova ne objašnjava pojavu supergrupa. Ova masovna okupljanja počela su tek oko 2011. godine, dugo nakon što je oporavak populacije već bio u toku.
Kris i Monik Falouz zabeležili su 304 pojedinačna grbava kita tokom jednog dana, što je najveće do sada zabeleženo okupljanje.
Između 2015. i 2022. godine istraživači su zabeležili 239 takvih okupljanja, navodi se u studiji objavljenoj u časopisu Marine Mammal Science, koju je predvodila Elisa Sejbot sa Univerziteta u Pretoriji. Ona smatra da je reč o zaista novom ponašanju, a ne samo o nedostatku podataka iz prošlosti.
„Da je ovo ponašanje postojalo i ranije, verovatno bismo imali zapise o ogromnim grupama u starim snimcima i knjigama, čak i iz perioda kitolova. Međutim, tadašnji zapisi ukazuju samo na grupe od 10 do 15 jedinki“, kaže ona.
Od 2022. godine ova viđanja postaju sve češća, a sada se događaju gotovo tokom cele godine.
Danas su supergrupe jedna od najintrigantnijih zagonetki u biologiji mora. Dok naučnici poput Sejbot i fotografi poput bračnog para Falouz sve češće uočavaju, dokumentuju i proučavaju ove događaje, počinjemo da otkrivamo šta bi moglo da privuče stotine grbavih kitova na isto mesto.
Zabava na koju roditelji nisu pozvani
Iako mnogo toga o supergrupama još nije poznato, naučnici su za relativno kratko vreme došli do brojnih saznanja.
Za početak, sada znamo da ove grupe gotovo isključivo čine mladi kitovi. Tokom sedmogodišnjeg perioda istraživanja mladunci su zabeleženi u supergrupama samo u četiri navrata, dok većina jedinki još nije dostigla punu veličinu niti polnu zrelost.
Grupe su takođe veoma promenljive. Umesto da ih čine iste jedinke koje ostaju zajedno, supergrupe se formiraju, razdvajaju i ponovo okupljaju tokom nekoliko sati.
„Nije reč o tome da će tih 100 kitova ostati zajedno danima“, kaže Sejbot. „Oni formiraju supergrupu koja se potom deli na manje grupe, a ponekad možete videti i pojedinačne jedinke kako se kreću tim područjem. Na kraju se neke od njih ponovo okupe.“
Kada se uzme u obzir i činjenica da kitovi, po svemu sudeći, dolaze iz više različitih populacija koje se razmnožavaju u različitim delovima okeana, ova okupljanja počinju da liče na susret neznanaca koje je privukao dobro snabdeven švedski sto.
Taj „švedski sto“ verovatno obezbeđuje sistem uzdizanja dubinskih voda Benguela, jedno od najproduktivnijih morskih područja na Zemlji. Svakog leta, uz zapadnu obalu Južne Afrike, hladna voda bogata hranljivim materijama izdiže se iz dubina prema površini.
Zbog toga dolazi do naglog porasta planktona i plena, uključujući škampe, kril i sitne ribe, što, čini se, privlači kitove iz različitih delova okeana. Pošto je svakom kitu potrebno više od jedne tone hrane dnevno, na tom području mora da postoji dovoljno hrane da bi se toliko jedinki okupilo na jednom mestu.
Iako su vizuelno impresivna, okupljanja supergrupa prate i neprijatni mirisi. Sejbot ih upoređuje sa „kuvanim brokolijem koji se pokvario“.
Savršen splet okolnosti
Supergrupe su verovatno rezultat nekoliko faktora koji deluju istovremeno, kaže Sejbot.
Oporavak populacije najočigledniji je među njima. Nakon što je tokom vrhunca industrijskog kitolova njihov broj pao na oko 10.000 jedinki, globalna populacija grbavih kitova oporavila se i danas se procenjuje na oko 80.000.
Veći broj kitova znači da sve više jedinki istražuje mogućnosti za pronalaženje hrane i da se, potencijalno, nadmeću za nju.
Ipak, moguće je da još nešto doprinosi tome da se okupljaju u do sada nezabeleženom broju.
Teme