Dok svet raspravlja o opasnostima veštačke inteligencije, rediteljka Doris Deri istražuje kako bi humanoidni roboti mogli da promene naš odnos prema starosti, nezi i pravu na dostojanstvenu smrt po sopstvenom izboru.
Oglas
Hamburg u bliskoj budućnosti: umesto kurira, pakete dostavljaju roboti, u kafiću između stolova prolaze kolica za posluživanje koja govore, a na ulicama se mogu sresti humanoidni roboti koji izvode pse u šetnju, ali i obrnuto – ljudi koji šetaju robotske pse. U svemu ostalom, taj svet deluje iznenađujuće normalno, prenosi Dojče vele.
U takvom okruženju počinje novi film Doris Deri „Gospođa Vinkler napušta kuću“ (Frau Winkler verlässt das Haus). U središtu priče je starija žena koja nakon pada više ne može samostalno da se stara o sebi. Međutim, njena jedina ćerka ne može trajno da preuzme brigu o njoj. Rešenje se brzo pronalazi: robot za negu sa ugrađenim EOL programom. EOL je skraćenica od izraza „End of Life Mode“, odnosno „režim na kraju života“. To znači da robot ne pomaže samo u svakodnevnom životu već, pod određenim uslovima, pruža i pomoć pri okončanju života – ukoliko osoba to sama želi i ispunjava medicinske kriterijume.
Doris Deri u svom filmu s velikom lakoćom otvara nekoliko izuzetno složenih društvenih pitanja. Reč je o izazovima s kojima se suočavaju društva koja stare, poput Nemačke, Japana i Kine – o pravu na samostalno odlučivanje o sopstvenoj smrti, kao i odnosu majke i ćerke, kroz koji se postavlja pitanje krivice između generacija. Reč je o temama od univerzalnog značaja, iako je radnja smeštena u Nemačku.
„Pišem o onome što mene samu pokreće i zanima“, kaže Doris Deri u intervjuu za DW. Deri spada među najpoznatije savremene nemačke filmske rediteljke. Proslavila se 1985. godine komedijom „Muškarci“, a kasnije je privukla i međunarodnu pažnju filmovima kao što je „Trešnjin cvet – Hanami“.
Ko odlučuje kada ćemo umreti?
Pomoć pri umiranju jedno je od najsloženijih etičkih i društvenih pitanja našeg vremena. Zbog toga se zakonska rešenja širom sveta znatno razlikuju: dok neke zemlje pod određenim uslovima dozvoljavaju aktivnu eutanaziju, u drugima je svaki oblik pomaganja pri okončanju života zabranjen i kažnjiv.
Doris Deri svojim filmom postavlja pitanje: šta se događa kada veštačka inteligencija počne da izračunava koliko košta nega starije osobe i da li se takvo opterećenje za društvo još uvek „isplati“? Ideja nije nova, kaže Deri, podsećajući na japansku legendu o Narajami, koja se pominje i u filmu. Prema predanju, najstarija deca imala su zadatak da svoje ostarеlе roditelje odvedu na planinu i tamo ih ostave da umru, jer nije bilo dovoljno hrane za sve. „A mi smo već delimično ušli u takvu raspravu: možemo li uopšte još sebi da priuštimo da stari ljudi žive sve duže?“
U filmu Doris Deri, starija osoba može sama da odluči o okončanju svog života kada dostigne određeno zdravstveno stanje, ali tu odluku kasnije više ne može da povuče. Međutim, šta zapravo znači samostalno odlučivanje? „To je veoma zamršeno pitanje“, kaže Deri, jer se postavlja pitanje u kojoj meri je osoba pod pritiskom da donese takvu odluku – „ne samo zato što je to ekonomski isplativije, već i zato što više ne želi da predstavlja teret svojim najbližima, u ovom slučaju ćerki“.
Film ta pitanja pokreće delimično indirektno, uz mnogo crnog humora. To se, na primer, vidi u sceni u kojoj savetnica za negu gospođe Vinkler predstavlja EOL funkciju kao privlačnu i, pre svega, jednostavnu dodatnu mogućnost, tako da čovek više ne mora sam da se bavi tim pitanjem.
Bliskost uprkos algoritmu
Doris Deri nema nameru da demonizuje veštačku inteligenciju. Naprotiv. U filmu robot za negu, kome gospođa Vinkler daje ime „Pavlovič“, uspeva da kod starije žene ponovo probudi deo životne radosti i navede je da zaista izađe iz kuće – otuda i naslov filma.
„Kada putujete kroz Nemačku, svuda vidite te male porodične kuće, a ako pogledate statistiku, u svakoj drugoj takvoj kući živi starija osoba koja je sama.“ Ako veštačka inteligencija tu može da pomogne, zašto da ne, kaže rediteljka. Ona želi da istraži upravo tu ambivalentnost. „Svrstavati stvari u crno-bele kategorije ionako ne bi bilo zanimljivo, a mislim da ne bi bilo ni ispravno.“
Ona i filmska ekipa su, osim toga, tokom snimanja s iznenađenjem ustanovili koliko brzo čovek može da razvije odnos sa robotom. Deri to objašnjava načinom na koji funkcioniše ljudski mozak. „Sve što se kreće i govori doživljavamo kao živo biće. Ne možemo drugačije.“ Upravo na to moramo da obratimo pažnju kada komuniciramo s veštačkom inteligencijom, smatra Deri. „U kojoj meri smo svaki put svesni da razgovaramo sa mašinom, a ne sa živim bićem? Sve su to stvari koje tek moramo da naučimo.“
Razlika između čoveka i mašine
Ako pogledamo razvoj veštačke inteligencije, čini se da granice između čoveka i mašine postaju sve nejasnije. Upravo zato je važno da o tome razgovaramo, smatra Doris Deri. Problem nastaje, prema njenom mišljenju, „kada više ne uspevamo da se distanciramo i kada više ne razmišljamo svojom glavom “. Kao ljudi, moramo sebi da postavimo pitanje ko smo i šta nas zaista čini ljudima, kaže Deri. „Verujem da postoji velika razlika između robota i nas, a to je igra.“ Robot možda može da pokrene neku igru, „ali samo igranje je nešto duboko ljudsko, jer u početku nema ni smisao ni konkretnu svrhu“.
Pored tih filozofskih pitanja o tome šta nas čini ljudima, rediteljka u razgovoru za DW sasvim konkretno poziva i na regulisanje veštačke inteligencije. „U jednom trenutku počeli smo da razgovaramo i o nuklearnom oružju na međunarodnom nivou. U prošlosti nismo samo razgovarali o raznim stvarima već smo uspeli i da pronađemo rešenja.“ Sada je neophodno hitno pristupiti i ovom pitanju. „A mislim da i tu moramo jako da požurimo.“
Teme