Korišćenje tehnologije za praćenje dece postalo je uobičajeno, ali naučnici ističu da roditelji pre uvođenja takvih alata treba da razmotre nekoliko važnih aspekata.
Oglas
Digitalni uređaji poput pametnih telefona, satova i uređaja AirTag mnogim roditeljima pružaju osećaj sigurnosti, naročito kada deca postaju samostalnija i počnu sama da pešače do škole, piše Index.
Prema pisanju portala Parents, istraživanja pokazuju da čak 86 odsto roditelja prati lokaciju svoje dece, a 71 odsto njih to radi često. Iako mnogi roditelji cene ovu dodatnu meru sigurnosti, neka deca uređaje za praćenje doživljavaju kao narušavanje privatnosti, što može biti osetljiva tema za mlade koji žele da budu nezavisni. Stručnjaci objašnjavaju prednosti i moguće probleme sa poverenjem, a nude i savete o tome kako razgovarati sa decom na ovu temu.
Prednosti i rizici uređaja za praćenje
Doktorka Rupa Robins, dečji psiholog i osnivačica organizacije Tech Positive Parenting, primećuje da mnogi roditelji koriste uređaje za praćenje i da su njihova iskustva uglavnom pozitivna. Roditelji su mirniji, dok deca brže dobijaju dozvolu da negde odu sama. „To može biti rešenje od kojeg svi imaju koristi“, kaže ona.
Sa tim se slaže i doktor Dejvid Simonsen, porodični terapeut. On smatra da takvi uređaji mogu biti korisni za obe strane. Priseto se slučaja iz svoje prakse u kojem je majka, čiji se sin tinejdžerskog uzrasta nije vratio kući na vreme, uspela da locira dete kod prijatelja pre nego što je nastala panika. To ju je poštedelo stresa, a kasnije su mogli mirno da razgovaraju o boljoj komunikaciji.
Psiholozi objašnjavaju na šta roditelji treba da obrate pažnju prilikom praćenja dece i kako da razgovaraju s njima o tome.
Nisu svi uređaji podjednako pouzdani
Doktorka Robins napominje da neki roditelji koriste pogrešnu vrstu uređaja. Objašnjava da su AirTag uređaji popularni, ali su namenjeni pronalaženju predmeta koji se ne pomeraju često, poput ključeva.
„Ažuriranje lokacije zavisi od Apple uređaja u blizini, tako da to nije pravi prikaz kretanja u realnom vremenu“, objašnjava ona.
Zbog toga se može dogoditi da roditelj na velikom događaju proveri lokaciju i vidi da dete nije tamo gde uređaj pokazuje, što izaziva frustraciju i strah. Klijenti doktorke Robins imali su više uspeha sa pametnim satovima i telefonima, a kao dobra opcija pokazali su se i nosivi uređaji posebno dizajnirani za praćenje.
Praćenje ne zamenjuje učenje dece o bezbednosti
Čak i kada koriste odgovarajući uređaj, roditelji ne smeju da zanemare edukaciju dece o bezbednosti, naglašava doktorka Robins. Uređaji ne mogu da zamene razgovore o tome kako se ponašati prema nepoznatim osobama, zašto deca ne treba da se odvajaju od odraslih kojima veruju i kako da poštuju porodična pravila o ličnim granicama i telesnoj autonomiji.
„To što možemo da pratimo decu ne znači da ne treba da ih učimo životnim veštinama koje će im pomoći da se snalaze u svetu“, dodaje ona.
Kod male dece uređaj za praćenje ne može da zameni nadzor odgovorne odrasle osobe. Može biti koristan u hitnim situacijama, ali nije razlog da roditelj prestane da obraća pažnju na dete.
„Lepo je imati ih, ali oni ne zamenjuju osnove roditeljstva o kojima svi moramo da razmišljamo“, kaže ona.
Rizik od narušavanja poverenja
Doktor Simonsen kaže da je u svojoj praksi primetio da je većina dece otvorena za ideju praćenja ako im to donosi veću slobodu. Međutim, doktorka Robins susrela se i sa problemima, naročito kada roditelj prati dete bez njegovog znanja.
Kada deca otkriju skriveni uređaj ili shvate da su im roditelji aktivirali podešavanja lokacije bez prethodnog razgovora, mogu steći utisak da im se ne veruje.
Osećaj stalnog nadzora može ozbiljno da naruši poverenje. Ako deca osećaju da ne mogu da veruju roditeljima, manja je verovatnoća da će im se obratiti za pomoć kada se nađu u problemu.
Doktorka Robins savetuje roditeljima da se pre razgovora sa detetom zapitaju zašto žele da koriste uređaj za praćenje. Da li je razlog stvarna opasnost ili opšta zabrinutost? Da li je uređaj namenjen određenoj situaciji ili će se koristiti svaki put kada dete izađe iz kuće? Roditelji treba da imaju odgovore na ova pitanja jer će ih deca sigurno postaviti.
Osim toga, praćenje deteta verovatno neće rešiti roditeljsku anksioznost ako je ona posledica dubljeg problema.
Predstavite uređaj kao mogućnost za veću slobodu
Kada razgovaraju sa detetom o praćenju lokacije, važno je da roditelji ovaj alat predstave kao prednost, ali i da uvaže detetovo mišljenje i brige.
Doktorka Robins savetuje da se uređaj predstavi kao nešto što roditeljima omogućava da pristanu na veću slobodu deteta, poput samostalnog odlaska u školu ili susreta sa prijateljima u parku.
Ona podstiče roditelje da deci objasne da zaslužuju više slobode, a da je uređaj tu da im pomogne da je dobiju.
Budite iskreni u vezi sa svojim strahovima
Roditelje najviše brinu bezbednost deteta i mogućnost da se ono izgubi ili nađe u neprijatnoj situaciji, a ne nedostatak poverenja u njega.
Doktorka Robins savetuje roditeljima da otvoreno govore o svojim brigama i naglase da uređaj služi za bezbednost deteta, a ne za nadzor.
„Deca dobro reaguju na rečenicu: ‘Još se navikavam na to da si samostalno napolju’, a ne na: ‘Ne verujem ti’“, kaže ona.
Doktor Simonsen dodaje da je, prema njegovom iskustvu, korišćenje uređaja za praćenje mnogo više povezano sa bezbednošću nego sa nedostatkom poverenja, zbog čega je važno naglasiti tu razliku.
Uključite dete u donošenje odluke
Doktorka Robins smatra da roditelji treba da pozovu decu da iznesu svoje mišljenje i pitaju ih šta bi za njih bilo prihvatljivo. Mnogi roditelji pristaju na obostrano praćenje, tako da i deca mogu da vide lokaciju odraslih.
„Mnoge porodice dele lokacije u oba smera, što manje liči na nadzor, a više na porodični sistem“, kaže ona.
Moguće je postići kompromis i dogovoriti u kojim situacijama će se lokacija deteta pratiti, na primer samo pre i posle škole. Takođe, treba uzeti u obzir da dete možda ne želi da nosi narukvicu, ali bi pristalo na uređaj sakriven u rancu ili obući.
Dogovorite probni period
Nakon što se dogovore detalji, doktorka Robins savetuje roditeljima da odrede datum za proveru dogovora. Porodica bi trebalo da razgovara o tome šta funkcioniše, a šta ne, nakon nedelju dana ili mesec dana.
Takav pristup održava komunikaciju otvorenom i detetu pruža osećaj da ima kontrolu nad odlukom.
Na kraju, uvođenje uređaja za praćenje često se događa pre nego što su deca spremna za potpunu samostalnost. Ipak, potrebno im je vreme i prilika da vežbaju preuzimanje odgovornosti.
Teme