Na mestu gde su nekada plovili ribarski brodovi danas se prostire nepregledna pustinja.
Oglas
Zarđali brodovi ostali su nasukani u pesku, kilometrima daleko od vode, kao podsetnik na jednu od najvećih ekoloških katastrofa koje je izazvao čovek, piše Nova.rs.
Reč je o Aralskom jezeru, koje se nalazi između Kazahstana i Uzbekistana. Pre samo nekoliko decenija bilo je četvrto najveće jezero na svetu, sa površinom od približno 68.000 kvadratnih kilometara. Danas je najveći deo nekadašnjeg jezerskog dna pretvoren u pustinju Aralkum.
Ova dramatična promena nije posledica isključivo prirodnih procesa. Za gotovo potpuno nestajanje jezera odgovorne su pre svega odluke sovjetskih vlasti, koje su želele da ogromne površine centralne Azije pretvore u poljoprivredna zemljišta.
Kako je jedno od najvećih jezera počelo da nestaje
Sve je počelo velikim projektima navodnjavanja, čija je izgradnja započeta još tridesetih godina prošlog veka, a naročito je intenzivirana tokom šezdesetih.
Sovjetske vlasti preusmeravale su vodu iz reka Amu Darja i Sir Darja, koje su vekovima napajale Aralsko jezero, kako bi obezbedile dovoljno vode za uzgoj pamuka, pirinča, žitarica i drugih poljoprivrednih kultura.
Problem je bio i u tome što su mnogi kanali bili loše izgrađeni. Ogromne količine vode gubile su se usled isparavanja i prodiranja u zemljište, a u pojedinim sistemima gubici su dostizali čak 75 odsto.
Posledice su ubrzo postale vidljive. Tokom šezdesetih godina nivo jezera opadao je prosečno 20 centimetara godišnje, dok je osamdesetih pad dostizao čak 90 centimetara godišnje.
Kako se voda povlačila, koncentracija soli je rasla, a život u jezeru postajao je sve ugroženiji. Ribarska industrija, od koje su zavisile hiljade porodica, gotovo je potpuno propala.
Posebno potresan prizor danas se može videti u blizini nekadašnjeg lučkog grada Mujnaka u Uzbekistanu. Tamo se nalazi takozvano groblje brodova, sa ostacima ribarskih plovila koja su nekada saobraćala jezerom, a sada stoje usred pustinje.
Nestanak vode izazvao je i ozbiljne zdravstvene i ekološke probleme. Vetar sa isušenog dna raznosi so, prašinu i ostatke pesticida i drugih hemikalija koje su decenijama korišćene u poljoprivredi.
Zemljište je postajalo sve manje plodno, lokalna klima se menjala, a stanovništvo se suočavalo sa gubitkom posla i pogoršanjem životnih uslova. Mnogi su na kraju bili primorani da napuste svoje domove.
Ipak, jedan deo jezera počeo je da se oporavlja
Iako je južni deo Aralskog jezera gotovo potpuno presušio, priča o njegovom nestajanju ima i nešto optimističniji nastavak.
Kazahstan je 2005. godine izgradio branu Kok-Aral, koja je omogućila zadržavanje vode u severnom delu jezera. Zahvaljujući tome, nivo vode počeo je da raste, slanost se smanjila, a ribarstvo je postepeno oživelo.
Prema podacima kazahstanskih vlasti, samo tokom prvih šest meseci 2026. godine u severnom delu Aralskog jezera ulovljeno je približno 4.200 tona ribe.
Ipak, oporavak severnog dela ne znači da će se čitavo jezero vratiti na nekadašnju veličinu. Ogromne površine njegovog nekadašnjeg dna i dalje su pustinja, dok je južni deo ostao gotovo bez vode.
Aralsko jezero tako je postalo jedan od najupečatljivijih primera koliko dalekosežne mogu biti posledice neodgovornog upravljanja prirodnim resursima. Njegova sudbina pokazuje koliko brzo čovek može da promeni čitav ekosistem, ali i koliko je teško popraviti štetu koja nastaje tokom više decenija.
Teme