Naučnici otkrili vezu između zagađenja vazduha i očnih bolesti poput glaukoma

Oglas

Starenje je jedan od najvećih faktora rizika za razvoj glaukoma i katarakte. Međutim, dok naučnici sve detaljnije proučavaju promene koje se tokom života dešavaju u očima, otkrivaju da i izloženost zagađenom vazduhu ima ulogu u nastanku ovih oboljenja, prenosi RTS.

Glaukom, od kojeg boluje oko 80 miliona ljudi širom sveta, predstavlja grupu oboljenja koja oštećuju očni živac, zadužen za prenos vizuelnih informacija od oka do mozga. Može dovesti do trajnog gubitka vida, pri čemu najčešće najpre dolazi do oštećenja perifernog, a kasnije i centralnog vida.

Katarakta, odnosno siva mrena, još je rasprostranjenija i pogađa više od 94 miliona ljudi širom sveta. Nastaje kada očno sočivo postane zamućeno, što izaziva zamagljen vid, a vremenom može dovesti i do slepila.

Starenje povećava rizik od obe bolesti, kao i određena zdravstvena stanja, poput dijabetesa. Međutim, nova analiza 41 studije ukazuje na to da bi i ljudi izloženi višim nivoima zagađenja vazduha mogli biti u većem riziku od razvoja ovih oboljenja.

Istraživanje, predstavljeno u septembru na 44. kongresu Evropskog društva za hirurgiju katarakte i refraktivnu hirurgiju u Londonu, objedinilo je rezultate više desetina studija u kojima su učestvovali milioni ljudi iz istočne Azije i Velike Britanije.

Reč je o opservacionim studijama, što znači da one mogu da utvrde povezanost između zagađenja vazduha i očnih bolesti, ali ne i da dokažu da zagađenje neposredno izaziva ta oboljenja.

Ipak, rezultati menjaju način na koji se posmatraju glaukom i katarakta, smatra jedan od autora istraživanja, dr Ahmed Alnabihi, oftalmolog u Specijalističkoj očnoj bolnici i istraživačkom centru „Kralj Haled“ u Saudijskoj Arabiji, koji je predstavio nalaze.

„Ovo menja pogled na glaukom i kataraktu, pokazujući da na njihov razvoj ne utiče samo to koliko dugo živimo već i gde živimo i kakav vazduh udišemo“, napominje dr Alnabihi.

Prema njegovim rečima, izloženost štetnim faktorima iz životne sredine može dodatno pogoršati promene u oku povezane sa starenjem, slično kao što se dešava kod kardiovaskularnih bolesti.

Najjasnija povezanost sa česticama PM2,5

Istraživači su ispitivali izloženost različitim zagađujućim materijama, uključujući suspendovane čestice različitih veličina, poput sitnih čestica PM2,5 i krupnijih PM10. Analizirali su i uticaj azot-dioksida, sumpor-dioksida, ozona i ugljen-monoksida.

Većina studija obuhvaćenih analizom procenjivala je dugoročnu izloženost stanovništva na osnovu nivoa zagađenja u blizini njihovih domova i u lokalnim zajednicama.

Korišćene su različite metode, uključujući podatke državnih sistema za praćenje kvaliteta vazduha, satelitska merenja i kompjuterske modele za procenu zagađenja.

Nekoliko studija bavilo se kratkoročnom izloženošću i njenom povezanošću sa iznenadnim problemima sa očima, kao što je akutni glaukom zatvorenog ugla, hitno medicinsko stanje koje može brzo dovesti do gubitka vida.

Na osnovu prikupljenih podataka, istraživači su uporedili izloženost zagađenju sa učestalošću glaukoma, katarakte i starosne degeneracije makule, još jednog čestog očnog oboljenja koje narušava vid.

Najjasnija povezanost sa rizikom od glaukoma i katarakte uočena je kod čestica PM2,5, čiji je prečnik 2,5 mikrometara ili manji.

Osobe koje su bile najviše izložene česticama PM2,5 imale su 70 odsto veće izglede za pojavu glaukoma u poređenju sa onima koji su bili najmanje izloženi.

Pored toga, povećanje izloženosti česticama PM2,5, koje odgovara razlici između 25. i 75. percentila izloženosti u okviru svake studije, bilo je povezano sa osam odsto većim izgledima za pojavu glaukoma i četiri odsto većim rizikom od razvoja katarakte tokom posmatranog perioda.

Dokazi o povezanosti zagađenja vazduha i starosne degeneracije makule, koja oštećuje centralni deo mrežnjače odgovoran za oštar i detaljan vid, bili su manje dosledni.

Za razliku od jasne povezanosti uočene kod čestica PM2,5, ostale zagađujuće materije pokazale su manje ujednačenu povezanost sa očnim bolestima.

Na primer, nije utvrđena statistički značajna povezanost azot-dioksida sa starosnom degeneracijom makule, niti ozona sa kataraktom. Nijedan od ova dva zagađivača nije bio povezan sa glaukomom.

Takođe, kod sumpor-dioksida i čestica PM10 nije utvrđena statistički značajna povezanost ni sa jednim od tri ispitivana oboljenja.

Nidi Sing, epidemiološkinja koja se bavi uticajem životne sredine na zdravlje u Istraživačkom institutu za medicinu životne sredine IUF–Lajbnic u Nemačkoj, a koja nije učestvovala u istraživanju, navela je da je povezanost između čestica PM2,5 i glaukoma bila relativno dosledna u analiziranim studijama.

Rezultati koji se odnose na PM2,5 i kataraktu bili su umereno ujednačeni, ali sa većim razlikama nego kod glaukoma. Ipak, prema njenim rečima, analiza ukazuje na postojanje povezanosti.

Sing je, međutim, upozorila da se zaključci zasnivaju na opservacionim istraživanjima.

„Zbog toga rezultati pokazuju povezanost, ali sami po sebi ne dokazuju da čestice PM2,5 uzrokuju glaukom ili kataraktu“, rekla je za Lajv sajens.

Šta objašnjava povećani rizik

Tačni biološki mehanizmi koji stoje iza ove povezanosti još nisu u potpunosti razjašnjeni, ali Alnabihi ističe da su fine suspendovane čestice dovoljno male da mogu da prodru u organizam.

To može izazvati oksidativni stres, stanje u kojem štetni molekuli nadvladavaju prirodne odbrambene mehanizme organizma i dovode do oštećenja ćelija.

Takođe, mogu podstaći hroničnu upalu niskog intenziteta, pri kojoj imuni sistem ostaje blago aktiviran tokom dužeg perioda, objasnio je Alnabihi.

U očnom sočivu ovi procesi mogu oštetiti proteine kristaline, koji su odgovorni za njegovu providnost.

„Oni mogu oštetiti proteine kristaline koji održavaju sočivo providnim, dovodeći do promene njihove strukture i zamućenja, što zapravo predstavlja kataraktu“, rekao je Alnabihi.

Smatra se da isti procesi u očnom živcu oštećuju ganglijske ćelije mrežnjače, posebnu vrstu nervnih ćelija koje prenose informacije od mrežnjače do mozga.

To može doprineti razvoju glaukoma nezavisno od povišenog očnog pritiska, koji je takođe jedan od glavnih faktora rizika za ovu bolest.

„Za razliku od pluća ili creva, površina oka je u neposrednom i neprekidnom kontaktu sa spoljašnjim vazduhom, što zagađujućim materijama omogućava posebno direktan put kojim mogu da izazovu oštećenja“, dodao je Alnabihi.

I druga istraživanja otkrila su pokazatelje koji podržavaju povezanost čestica PM2,5 i oštećenja očiju.

Kod miševa koji su devet meseci bili izloženi česticama PM2,5 iz okolnog vazduha zabeležen je povišen očni pritisak, jedan od faktora rizika za glaukom.

Istraživači su u tkivima zaduženim za odvođenje tečnosti iz oka uočili i oksidativni i nitrozativni stres, sličan proces oštećenja ćelija, što bi moglo da objasni porast očnog pritiska.

Istraživanja na ljudima i ljudskim ćelijama pokazala su slične obrasce.

Podaci o više od 480.000 ljudi iz britanske biobanke, velike baze zdravstvenih podataka, pokazali su da su osobe izložene višim koncentracijama čestica PM2,5 imale veću verovatnoću da tokom vremena razviju glaukom.

U drugom istraživanju naučnici su izložili česticama PM2,5 ljudsko tkivo mrežnjače uzgojeno u laboratoriji iz matičnih ćelija.

Čestice su poremetile razvoj ćelija mrežnjače, uključujući ganglijske ćelije, istovremeno povećavajući odumiranje ćelija.

Ove studije pružaju pojedinačne delove mogućeg objašnjenja mehanizama oštećenja, ali za sada nije jasno kako su svi ti procesi međusobno povezani u ljudskom organizmu.

Teme