Prva genetska analiza ove vrste, sprovedena na različitim rasama pasa, pruža do sada najjasniji uvid u to zašto veliki psi retko žive duže od svojih manjih srodnika, piše Popular Science.
Oglas
Prema istraživanju tima biologa objavljenom u naučnom časopisu Science, dugogodišnja povezanost veličine psa i njegovog životnog veka verovatno je posledica delovanja takozvanih "skačućih gena", koji sa starenjem počinju da izazivaju poremećaje u DNK pasa.
Većina vlasnika pasa upoznata je sa jednim nesrećnim pravilom - što je pas veći, to mu je životni vek kraći.
Iako to nije uvek slučaj, rase poput nemačke doge uglavnom ne žive toliko dugo kao manji psi, poput zlatnih retrivera ili mopseva.
Veliki psi takođe su znatno podložniji zdravstvenim problemima i bolestima povezanim sa starenjem.
Ove osobine pasa u oštroj su suprotnosti sa onim što biolozi često primećuju kod drugih sisara, gde veće vrste, poput kitova, neretko žive mnogo duže od sitnih životinja, kao što su glodari.
Upravo zbog tih neobičnosti genetika naših omiljenih četvoronožnih prijatelja posebno je zanimljiva istraživačima.
„Psi predstavljaju izuzetan model za razumevanje starenja jer pokazuju ogromne razlike u životnom veku unutar jedne vrste“, objasnio je koautor studije Noa Snajder-Makler, evolucioni biolog sa Državnog univerziteta Arizone (ASU).
Činjenica da psi žive uz ljude više od 30.000 godina takođe predstavlja jedinstvenu priliku za naučnike.
Kućni ljubimci i njihovi vlasnici dele mnoga svakodnevna iskustva, životno okruženje i fizičke navike, pa je logično pretpostaviti da bi bolje razumevanje genetike pasa moglo da pomogne budućim istraživanjima ljudske biologije.
Imajući to u vidu, Snajder-Makler i njegove kolege nedavno su analizirali genetske podatke 864 psa, prikupljene u okviru projekta Dog Aging Project, koji se bavi istraživanjem starenja pasa.
Posebno su se usredsredili na mapiranje metilacije DNK na nivou celog genoma, procesa koji reguliše aktivnost gena bez promene samog DNK zapisa.
Metilacija DNK deo je šireg epigenoma, na koji utiču spoljašnji faktori poput stresa i ishrane, a predstavlja i dobro poznat pokazatelj starenja i regulacije DNK.
Tim Snajder-Maklera otkrio je da je starenje pasa povezano sa slabljenjem kontrole nad posebnom grupom transpozabilnih elemenata, odnosno „skačućih gena“, poznatih kao LINE1.
Ovi genetski elementi mogu da stvaraju svoje kopije i ubacuju ih na različita mesta u genomu, što može da dovede do oštećenja DNK.
U početku to ne predstavlja veliki problem zahvaljujući regulaciji putem metilacije DNK, ali ta sposobnost slabi sa godinama.
Slabija kontrola znači i više oštećenja, koja se ispoljavaju kroz genetsku nestabilnost, bolesti i rak.
„Otkrili smo da epigenetska regulacija transpozabilnih elemenata, posebno LINE1, izgleda predstavlja jedan od glavnih faktora koji određuju koliko brzo različiti psi stare“, rekao je Snajder-Makler.
Više od 40 odsto delova genoma povezanih sa elementima LINE1 gubi metilaciju DNK kako pas stari, ali je brzina tog procesa znatno veća kod krupnijih rasa.
Rezultati istraživanja pokazali su da veliki psi u proseku gube 35 odsto više metilacije LINE1 elemenata nego manji psi.
„To ukazuje da bi brže starenje velikih pasa moglo, barem delimično, da bude posledica slabije kontrole nad ovim 'skačućim genima'“, zaključio je Blejz Mariner, stručnjak za genomiku sa Državnog univerziteta Arizone i koautor studije.
Još nije jasno da li aktivnost LINE1 elemenata direktno uzrokuje starenje, ali novo istraživanje naglašava da ovi delovi genoma predstavljaju važna područja za proučavanje biološkog starenja.
Osim što bi mogla da pomognu u razumevanju razlika u životnom veku među rasama pasa, ova otkrića mogla bi da usmere i istraživanja sličnih genetskih promena kod ljudi.
„Ako se to potvrdi, delovanje na ove elemente ili mehanizme koji ih regulišu moglo bi da predstavlja obećavajući pravac za razvoj budućih terapija koje bi produžile period zdravog života kod ljudi“, rekao je Snajder-Makler.
Teme